Ona je bila prva generacija Srednje apotekarske škole, otvorene posle Drugog svetskog rata u Beogradu. Kad je došla da radi u našem gradu, još su bili vidljivi tragovi ratne i poratne krize, snabdevanje na tačkice, nestašice svega. Praksu je sticala u čuvenoj Cikajlovoj apoteci, pod budnim okom starog Cikajla (koji više nije bio vlasnik, ali je nastavio da radi u apoteci i odgaja nove generacije apotekara). Pokazala mi je i sliku: lepo devojče vatrenih očiju, u belom mantilu, iza starinske (ali, kaže, veoma precizne) apotekarske vage.
Tada je malo bilo gotovih i tabletiranih lekova, nego su apotekari pažljivo spravljali praškove i suspenzije, po receptima koje su pacijentima ispisivali lekari. Lekovite supstance odmeravali su i mešali uz pomoć malih kašičica, špatula i posebnih apotekarskih kartica. Pre rata kartice su bile koštane i od naročitog uvoštenog kartona, da bi bile elastične i neupijajuće. Ali, takve su uz rat potrošene, nove se kartice nisu mogle nabaviti, pa je stari apotekar, za tu svrhu, doneo nov špil „igraćih” karata, taman su odgovarale po veličini i elastičnosti.
I tako, jednog dana u apoteku uđe vremešni seljak iz okoline i pruži recept preko pulta. Mlada apotekarka je počela da odmerava praškove, ali je pacijent zavrteo glavom: – Ne, ne, neće to valjati!
– Zašto neće valjati, pa lekar vam je prepisao isto kao prošli put…
– Pa jeste, ali prošli put si odmeravala kraljem, a sad malom dvojkom. Otkud to može biti isto, pogrešila si, neće to valjati…
Ne znam zašto sam se setila ove priče od pre 70 i kusur godina. Dugo smo (kao porodica) koristili kreme koje nam je naša apotekarka spravljala iz svoje sveske (rukom pisanih) recepata – za negu dece, za sunčanje, za opekotine, za lepšu i zdraviju kožu. Posle je tu svesku predala jednoj mladoj farmaceutkinji, možda je nešto od toga (modifikovano) u međuvremenu ušlo i u industrijsku proizvodnju… Nego, kako se vama čini – koje su od ovih vakcina, o čijem kvalitetu svi pričaju i polemišu, odmeravane kraljem, a koje malom dvojkom?
