Gotovo da nije bilo medija koji nije zabeležio humanitarni maraton grupe zrenjaninskih entuzijasta i humanitaraca koji su se na taj način pridružili akciji za pomoć mužljanskoj porodici Dudaš. Trčali su do Beograda i nazad i ispunili svoju humanu misiju. Imali su i pomoć – negde kod Pančevačkog mosta, njima se pridružio ulični pas. Držao je tempo sa maratoncima, borio se sa drugim psima koji su pokušali da ga napadnu. Bilo je hladno i, prema svedočenjima, razbijao je šapama zamrznute barice i pio vodu. Maratonci, ti ljudi velikog srca, hranili su ga, ali kao da pas nije imao vremena za hranu – čim bi video da su trkači odmakli, ostavljao bi je i nastavljao trku, često je bio i na njenom čelu.
I tako, 82 kilometra, do Zrenjanina. Tokom maratona, nazvali su ga Sizif jer je bio neverovatno uporan. Sada je u kući Vladimira Vuletića, vozača kola Hitne pomoći koji ga je udomio. Dobio je novo ime, Maratonac, u znak sećanja na veliku trku i pobedu. I čestitke svima.
I još jedna priča. Udruženje „Zelene šape” objavilo je tužnu priču o keruši kojoj su dali ime Lola. Lolu je gazda stavio u džak, bacio je – verovatno, kako se stiče utisak iz teksta, jer više nije mogla da na svet donosi štence koji su mu, verovatno, prodajom donosili prihod. Zahvaljujući ovim humanim ljudima, Lola je spašena, ali je morala da bude i operisana. Bila je životno ugrožena, a hoću da verujem da joj je dobro, uz svu veterinarsku pomoć koju je dobila i pažnju kojom je okružena. Svaka pomoć za njeno lečenje je dobrodošla. Lola je, kako se to kaže, postala štićenica „Zelenih šapa”, ali – šta bi bilo da je neko nije našao i spasao.
U prvom delu teksta, reč je o lutalici. U drugom primeru, o psu koji je imao gazdu. I u jednom i u drugom slučaju, reč je o humanosti – o našim ultramaratoncima i o ljudima koji brinu o napuštenim psima. I svima nama, za primer.
