Trčanje je ušlo u modu. Definitivno!
I to trčanje na duge staze. Beogradski maraton je odavno popularan, ali su u međuvremenu i drugi gradovi prigrlili dugoprugaše. Pa se i Zrenjaninski polumaraton, evo, upisuje u sportske anale i polako prelazi u tradiciju. Ove godine okupio je čak 800 učesnika – od toga 200 Zrenjaninaca! Ko bi rekao da se u ovom mirnom i tromom ravničarskom gradu toliko ljudi oduševljava trčanjem – možete zamisliti koliko ih je, kad ja (koja sam potpuno van svih sportskih tokova i aktivnosti) lično poznajem dvoje-troje!
Primetila sam i sa kakvim simpatijama ljudi, slučajni prolaznici, izviruju duž obeleženih ulica kuda će proći trkači, da bi ih bodrili i podržali. U „mojoj” samoposluzi na ćošku, svi koji su se zatekli između gondola u momentu nailaska maratonaca, prilazili su prozorima da mahnu u znak pozdrava, i lepo se videlo kako im sa lica nestaje uobičajena jutarnja nervoza. Izgleda da trčanje smiruje, čak i kad ste samo u publici.
U stvari, kad malo bolje razmislim, kao da, u ovom delu sveta, maratonci deluju magično na okruženje. Toliko da ih je i Duško Kovačević odabrao za naslov svoje drame – koja je odmah, i zauvek, osvojila čitaoce i gledaoce: „Maratonci trče počasni krug”. Cinični pogled na život i smrt na Balkanu. Nije realizam, a nije ni nadrealizam, mada jeste i jedno i drugo. Nije i jeste kobajagi. U svakom slučaju, to je maraton koji svi trčimo. Životni maraton…
Nije ni čudo što nas trkači-dugoprugaši tako mame na svoje staze, i što nam tako osvajaju pažnju. Treniramo mi maraton i kad znamo i kad ne znamo – zato i navijamo za maratonce…
Kako to lepo reče Dušan Kovačević: „Svakog dana na televiziji, u novinama, vidimo nešto što je apsolutno nemoguće da se dogodi u literaturi, u pozorištu ili na filmu.” Pa kad fikcija ne može da dosegne tu kobajagi-formu u kojoj živimo…
