Pokreću me ljubav prema udaraljkama i želja da ih približim drugima
Ambicija da bude deo metal benda motivisala je Zrenjaninca Darka Karlečika da počne da svira bubnjeve. Iako je muzikom želeo da se bavi još kao dete, prvi korak ka ostvrenju sna napravio je sa 13 godina. Prvi nastup imao je kao član benda u kome je svirao sa bratom Dejanom i prijateljima.
Danas, može da se pohvali brojnim koncertima sa sastavima iz Srbije i inostranstva. Između ostalog, sarađivao je sa orkestrom Bečke državne opere i „Maks Štajnerom” (Max Steiner), Vojvođanskim i simfonijskim orkestrom Srpskog narodnog pozorišta, Hrvatskog nacionalnog kazališta iz Osijeka, Beogradskom i Zrenjaninskom filharmonijom.
Osnovne studije završio je na novosadskoj Akademiji umetnosti kod profesora Nebojše Jovana Živkovića i Srđana Palačkovića, gde je angažovan kao viši stručni saradnik. Profesor je udaraljki u tamošnjoj Muzičkoj školi „Isidor Bajić”.
Masterirao je na Univerzitetu za muziku i umetnost u Beču. Fondacija „Jamaha mjuzik Jurop” (Yamaha music Europe) 2013. proglasila ga je za najboljeg mladog perkusionistu Evrope. Član je „2K+” ansambla.
Često držite solo koncerte, iako je to retkost za perkusioniste, šta Vas motiviše?
– Najviše me pokreću ljubav prema udaraljkama i želja da približim drugima lepote mojih instrumenata. Pošto je retko da neko svira solo resitale na udaraljkama, smatram da je svaki izuzetno bitan. Na njima ne predstavljam samo sebe kao umetnika, već celu moju profesiju. Zbog toga se trudim da svaki nastup bude na visokom nivou. Često nastupate na marimbi, zašto ste se odlučili za nju?
– Do četvrtog razreda srednje škole planirao sam da upišem odsek za bubnjeve na Akademiji umetnosti. Međutim, promenio sam odluku i rešio da put nastavim u sferi klasičnih udaraljki. Tada sam se posvetio vežbanju i upoznavanju literature za marimbu. Kako sam provodio više vremena sa instrumentom, više sam ga i voleo. U svetu udaraljki ona se ističe svojim tonalnim opsegom, koji je danas standardizovan na pet oktava. Samim tim, kompozicije su kompleksnije i zahtevnije za izvođača i time interesantne za savlađivanje. Kakvo je interesovanje mladih za udaraljke?
– Svake godine veliki broj dece dolazi na prijemne ispite u muzičkim školama. Znam da i privatne klase bubnjeva imaju i po nekoliko desetina đaka. U poslednjih par godina je bilo nekoliko mališana koji su želeli da nauče da sviraju marimbu, nakon što su je videli i čuli na mojim i koncertima mojih kolega. Kako bi ih promovisali, profesor Nebojša Živković i ja, zajedno sa studentima organizovali smo turneju u okviru koje smo posetili sedam gradova. Lično aktivno radim na njihovoj popularizaciji i kroz druge projekte, nastupe i gostovanja u kulturnim programima. Na koji način se usavršavate kao umetnik?
– Prvenstveno kroz svakodnevno višečasovno vežbanje. Profesionalni muzičar, kao i sportista, mora svaki dan da usavršava svoje umeće. Pored toga, smatram da je izuzetno važna i mentalna priprema za nastup. Kada sam na sceni sebe predstavljam publici kao osobu. Jako mi je bitno da razumem šta je kompozitor hteo da ispriča delom koje izvodim i šta ono predstavlja u kulturi naroda kome autor pripada. Školovali ste se i u Srbiji i inostranstvu. Šta Vam je donelo to iskustvo?
– Najveća prednost bila je promena sredine. Studirati u drugoj državi, živeti u drugom sistemu i sticati prijateljstva na jeziku koji do pre godinu dana uopšte niste znali je veliko iskustvo. Kada sam studirao na Konzervatorijumu u Beču, cilj mi je bio da naučim nešto novo i da se usavršavam kao muzičar. Nisam imao ambiciju da tamo i ostanem. Sa druge strane, nisam želeo kroz nekoliko godina da razmišljam „šta bi bilo, kad bi bilo”. Mnogo sam saznao i stekao prijateljstva i kontakte koje i danas negujem. Najveća korist bila je to što sam redovno imao nastavu kod timpaniste Bečke filharmonije, Antona Mitermajera, kod koga i danas odem kada imam neke angažmane u Austriji. Nedavno ste održali koncert u Kini. Koji je bio povod?
– Nastupao sam u Pekingu u Kulturnom centru Srbije „Ivo Andrić”. Ministarstvo kulture i informisanja raspisalo je konkurs za program i podržalo moju zamisao. Izvodio sam dela domaćih, azijskih i jednog poljskog kompozitora. Program sam izveo i u Zrenjaninu i Novom Sadu, pre odlaska u Kinu. Kakve utiske nosite sa koncerta u Zrenjaninu?
– Uvek je lepo nastupati u rodnom gradu. Sala je bila prepuna i jako mi je drago da je publika, i pored lošeg vremena, odlučila da kišno veče provede na koncertu klasike. Dok sam nastupao, primetio sam da jedan čovek stoji blizu prozora i gleda nastup spolja. Nakon što sam odsvirao kompoziciju, pozvao sam gospodina da uđe, nakon čega je prisustvovao ostatku programa.
Koji su Vaši hobiji?
– Uglavnom su sportski orijentisani. Osim fudbala i košarke, obožavam da učestvujem na OCR trkama koje sadrže prepreke poput penjanja na uže, preskakanje zidova, plivanja u jezerima, puzanje ispod bodljikave žice i sl. Čovek bi pomislio da muzičar treba da ih izbegava zbog rizika od povreda. Međutim, bitan deo sviranja udaraljki je i nošenje, ne tako lakih, instrumenata. Bavljenje sportom pomoglo je da mi ruke očvrsnu. Kako sebe vidite u budućnosti?
– Zdravog i srećnog. To mi je najveća ambicija.
