Povratna karta svetske klase”, dokumentarac je o velikoj operskoj zvezdi i najtraženijem baritonu sveta Željku Lučiću. Scenario potpisuje pisac i dramaturg Uglješa Šajtinac, direktor fotografije je Aleksandar Kostić, a producent Igor Toholj.
Ovo ostvarenje rediteljski je poduhvat veoma uspešnog sugrađanina Mateje Rackova (1973). Diplomirao je filmsku i TV montažu 1999. na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Bavi se režijom dokumentarnih, namenskih i eksperimentalnih filmova i osvajač je brojnih nagrada. Sa Matejom Rackovim razgovarali smo o ostvarenju na kojem trenutno radi, izazovima u poslu, karijeri, Zrenjaninu.
Kako ste došli na ideju da snimite film o Željku Lučiću?
– Pre pet godina, od prijateljice, novinarke Danice Vučenić, prvi put sam čuo za Željka i njegovu životnu priču. Družila se sa njim u mladosti i htela je da je zajedno ispričamo. Sticajem okolnosti, morala je da odustane, a ja sam toliko ušao u materiju da više nije bilo povratka. U septembru 2020. nas je upoznala i iz našeg prvog kontakta bilo je jasno da će to biti jedno zanimljivo i ni malo lako putovanje. Pošto smo svi Zrenjaninci, potpuno je bilo logično da uključim u priču još jednog, Uglješu Šajtinca, da mi bude supervizor ideja i kontrolor pravca kretanja filma. Iz Željkove biografije se izdvaja jedna nedvosmislena poruka: ako si talentovan, spreman na odricanje i ozbiljan rad, uspeh je zagarantovan. Pošto je dokumentarni film nepredvidiva stvar, biće zanimljivo koji utisak će ostaviti na kraju odjavne špice, čak i za mene. Šta smatrate najvećim izazovom?
– Najteže je raditi ono što nije vaš posao. U ovom slučaju to je pronalaženje sredstava za realizaciju. Dokumentarac nije popularna kategorija, a opera nije omiljeni muzički žanr. Dupli problem ili modernim rečnikom, izazov. Igor Toholj i ja smo se rasporedili prema raznim institucijama i firmama. Uspeli smo, za sad, da obezbedimo uz veliku pomoć Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, Grada Zrenjanina i „Dijamanta” manji deo neophodnih sredstava. Ima još dosta da se snima, montira i obrađuje. Potrebna je obilna arhiva i verujem da će se interesovanje za ovaj film povećati. Pogotovo se nadam da će zrenjaninska privreda uvideti značaj ulaganja u kulturu. Željko Lučić je umetnik svetske reputacije i imamo priliku da promovišemo naš grad i one koji podržavaju ovo ostvarenje na najbolji mogući način. Teško je raditi bez sredstava. Samo zahvaljujući ekipi koja veruje u sve ovo to je izvodljivo. Radili ste na mnogim projektima. Koji biste izdvojili i zašto?
– Svi su mi kao deca. Šalim se (smeh). Svaki je poseban za sebe i teško je izdvojiti neki, jer je za ovih tridesetak godina bilo svega, i zadovoljstva i nerviranja. Uvek mi je najdraži onaj koji trenutno radim, a to je igrani film „Verified target” talentovane rediteljke Milene Grujić. Dokumentarac o Lučiću je van konkurencije, pošto sam u njemu svakodnevno. On je, najvećim delom, moja odgovornost. Kako gledate na velika ostvarenja poput „Ajvara” i „Bese”. Koliko su Ana Maria Rosi i Srđan Karanović zahtevni saradnici?
– To su dva nepravedno zapostavljena, a odlična filma. Razlog je zato što se ne bave populističkim temama, već suštinskim, na diskretan način. Široka publika ne voli da zaviruje u sebe i da se suočava sa arhetipskim osećanjima, kao što su ljubav i otuđenost („Ajvar”) ili pitanje časti suprostavljeno emocijama („Besa”). Ana Maria i ja smo iste godine upisali fakultet, dugogodišnji smo prijatelji i uspešno sarađujemo još od školskih filmova. Način rada davno je uspostavljen na obostrano zadovoljstvo. Srđana Karanovića neki smatraju za teškog i zahtevnog. Istina je da je veliki profesionalac sa jasnom vizijom i tačno zna šta od svojih saradnika traži. Bila mi je čast da radim sa njim i veterankom montaže Brankom Čeperac i ništa mi nije bilo teško. „Besa” mi se desila u pravom momentu karijere, jer sam dosta toga naučio. Dala mi je vetar u leđa za dalje. Pratite li dešavanja i kulturnu scenu u gradu? Kakvo je Vaše mišljenje?
– Pošto ne živim u Zrenjaninu, pratim ih u onoj meri u kojoj se objavljuju u medijima. Stičem utisak da ih nema dovoljno i da se svode na letnje koncerte u centru, Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine, kad dođe red na naš grad, i nastupe u okviru „Dana piva”. Svakako, Zrenjanin ima mnogo veći potencijal. Da nisam snimao Horski festival „Slobodan Bursać”, ne bih ni znao da se održava već deset godina.
Finansijska pomoć grada koju sam dobio je „ad hok”, što znači da ne postoji sistemsko finansiranje filma, već se sredstva dodeljuju prema pojedinačnim potrebama. Podržao sam inicijativu da Kulturni centar registruje proizvodnju filmova kao delatnost i da lokalni stvaraoci dobiju platformu za rad. I dalje se uspešno bavite sportom. Kako sve postižete?
– Streljaštvo je deo mog života skoro 40 godina. Mislim da je neophodno da čovek ima aktivnost koja mu pomaže da ponekad skrene misli sa posla i životnih problema. Streljaštvo je za mene joga, vraća me u ravnotežu. Pošto sam i dalje aktivan, dani kad su takmičenja iz velikog kalibra, u kojem je „Bečkerek 1825” veoma uspešan, su crveno slovo za mene i vreme za to mora da se pronađe.
