Povratna karta svetske klase – dokumentarac je o Željku Lučiću, velikoj operskoj zvezdi i, po mnogima, jednom od najboljih baritona sveta. Scenario potpisuje književnik i dramaturg Uglješa Šajtinac, direktor fotografije je Žarko Bogdanović, a producent Igor Toholj. Reč je o rediteljskom poduhvatu sugrađanina Mateje Rackova (1973). Diplomirao je filmsku i TV montažu 1999. na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU) u Beogradu. Bavi se režijom dokumentarnih, namenskih i eksperimentalnih filmova, od kojih su neki osvojili nagrade kod nas i u inostranstvu. Sa Srđanom Karanovićem i Ana Mariom Rosi sarađivao je na filmovima „Besa” i „Ajvar”, što mu je dalo „vetar u leđa”. Sa Matejom Rackovim razgovarali smo o filmu na kojem trenutno radi, izazovima u poslu, karijeri, Zrenjaninu. Kako ste došli na ideju da snimite film o proslavljenom sugrađaninu?
– Prvi put sam 2018. čuo za Željka i njegovu zanimljivu priču od prijateljice, novinarke Danice Vučenić. U septembru 2020. nas je spojila. To putovanje kroz njegov život i opersku karijeru traje do danas. Pored Željka, Danice i mene, logično je bilo da nam se u ovom kreativnom procesu priključi još jedan Zrenjaninac, Uglješa Šajtinac. Pristao je da mi bude saradnik na idejnom oblikovanju naracije. Željkov životni i profesionalni put je sam po sebi filmski, jer poseduje taj momenat uspeha iz talenta i napornog rada, bez porodičnih predispozicija i poziva koji nema ništa zajedničko sa umetnošću. Takve priče se konstruišu za igrane filmove, a Lučić ju je proživeo. Kada će Vaše ostvarenje početi da „živi”?
– Film je u fazi montaže, mada je ostalo da se snimi još nekoliko osoba u inostranstvu, veoma bitnih za Željkovu karijeru. Takođe, za planirane aktivnosti i potpuni završetak neophodno je pribaviti dodatna sredstva. To je u ovoj situaciji, u našoj zemlji i svetu, izuzetno komplikovan i težak proces. Kultura je uvek prva žrtva finansijske krize, a kinematografija je na začelju prioriteta. Nadam se da će se u dogledno vreme rešiti problemi, koji prouzrokuju ovakvo stanje, jer su prilike u svim segmentima našeg života neodržive ovakve kakve su sada. Plan je da se poduhvat završi na proleće, kada bi krenuo njegov festivalski i distributerski život. Na čemu ste još angažovani?
– Radim na dokumentarnom serijalu o bolestima zavisnosti, po ideji saradnika i glumca Lazara Strugara. Trebalo bi da postane veoma bitan i edukativan program, posebno za mlađu populaciju, pošto se spektar ovakvih oboljenja proširio u epidemijskim razmerama. Takođe, završavam snimanje filma o dva veka streljaštva na području našeg grada. Pošto se i sam bavim ovim sportom, osetio sam potrebu da se tako značajan jubilej obeleži i da se on dodatno približi široj publici. Za Zrenjanin se vezuje epitet „grada sportova”. Ponosan sam na činjenicu da je i moj klub „Bečkerek 1825”, u kom sam 1985. počeo takmičarsku karijeru, deo te uspešne priče. Mislim da treba da ostane zabeležena istorija o generacijama, koje su zaslužne za te uspehe i kao podsticaj budućim naraštajima. Četiri decenije ste uspešan sportista. Kako sve postižete?
– Ove godine sam obeležio taj jubilej, više kao statistički podatak, pošto još ne nameravam da se povučem iz takmičarskog streljaštva. Krunisali smo prazničnu godinu našeg kluba osvajanjem ekipne šampionske i vicešampionske titule na Prvenstvu Srbije u velikom kalibru u Trsteniku. Dragan Grozdanov i ja smo prvaci države u dve discipline. Uspeh je značajniji kad uzmemo u obzir tešku materijalnu situaciju u klubu i hronično nerešeno pitanje nabavke municije velikog kalibra i oružja, koje je, bez preterivanja, staro skoro sto godina. Održavaju nas entuzijazam i ljubav, što je svojstveno većini amatera u ovom gradu i našoj zemlji. Bavljenje sportom je za mene zadovoljstvo i „ventil”, tako da se mora naći par sati, dva do tri puta nedeljno, za treninge. Pratite li dešavanja i kulturnu scenu u gradu?
– Kad god sam više od jednog dana u Zrenjaninu odvojim vreme za aktuelne programe. Nekad i ciljano dođem, pogotovo kad su u pitanju moji prijatelji iz raznih oblasti umetnosti. Mislim da je podrška vrlo važna za opstanak i razvoj kulture u našoj sredini. Žao mi je što nisam mogao da prisustvujem premijeri „Ogigijanki” po Uglješinom tekstu, ali ću prvom prilikom doći da ih pogledam. Volim komade našeg teatra, jer imamo sjajan ansambl. Poslednjih nekoliko predstava su na mene ostavile veoma dobar utisak. Drago mi je što su Zrenjaninci nedavno imali priliku da ponovo čuju Željka Lučića sa Zrenjaninskom filharmonijom. Verujem da su svesni kolika je to ekskluziva na svetskom nivou.
