Desetogodišnji rad u „Gradskoj toplani” na pozicijama referentkinje za odnose sa javnošću i rukovoditeljke sektora trgovine podstakao ju je na dublje razumevanje političke volje lokalnih vlasti. Istovremeno delujući u sindikatu, a u saradnji sa udruženjima poslodavaca i civilnim organiacijama, ukazivala je na probleme radnih prava, nepovoljan položaj žena i druga socijalna pitanja. Po odlasku iz „Toplane” pre dve godine, Melanija Lojpur potpuno se posvetila aktivističkom angažmanu. Kao članica feminističkog pokreta usmerila se na komunikaciju sa mladima i ženama. Na poslednjim izborima bila je kandidatkinja opozicije za narodnu poslanicu, a svoju politiku definiše kao demokratski socijalizam. Trenutno je koordinatorka u beogradskoj Fondaciji „Trag” gde se bavi razvojem ženskog pokreta u regionu.
Svoje bogato radno iskustvo Melanija Lojpur je gradila radeći i kao novinarka „Zrenjanina” i profesorka u školi. Završila je studije filozofije. Šta Vas motiviše da se bavite aktivizmom?
– U sebi imam nekoliko identiteta. Rođena sam u doba socijalizma i osetila sam njegove dobre strane, zatim videla horore rata u Bosni, stasavala u periodu tranzicije u Zrenjaninu. Nisam mogla da budem nemotivisana. Sa ponosom čuvam nasleđe predaka. Moje babe i dede došle su iz Hercegovine u Banat i rado ističem da sam Vojvođanka. Beskrajno sam zahvalna borbenosti i drčnosti svojih hercegovačkih korena, ali i harmoničnom suživotu i pregalaštvu čemu me je Vojvodina naučila. Motivišu me ljudi sa kojima živim u zajednici. Kakvu opasnost za radnike nosi nedostatak sindikalnog organizovanja?
– U obliku u kojem postoje danas, sindikati su izgubili borbenost. Na njih se gleda kao na zastarele i građanima su asocijacija za polutke i prodaju robe na rate. Međutim, oni su daleko više od toga. Nedostatak sindikalnog organizovanja nosi opasnost da nećemo biti svesni i odgovorni krojači svoje sudbine. Prisetimo se šta su radnici u Zrenjaninu prošli u proteklih 30 godina. Od giganta smo postali avetinjski grad. Ulice su puste, mladi odlaze, nemamo vodu, vazduh je loš. Imamo resursa i razloga za borbu. Organizovanje je ključno ako želimo da zaštitimo i sačuvamo smisao države, njenih institucija, kao i ostalih demokratskih instituta. U našem gradu je sve više stranih radnika, koliko sindikati mogu da se angažuju oko njihovih prava?
– Zrenjanin je postao mesto radno-pravnih afera na koje lokalni sindikati nemaju mogućnost da odgovore. Strani radnici moraju biti zaštićeni po jednakim uslovima kao i domaći. Naše inspekcije nemaju dovoljno ljudi da bi nadzirali primenu Zakona o radu. To u velikoj meri zavisi od države i njene političke volje da to reši. Sindikati koji su aktivni u našoj zemlji imaju obavezu da se i ovom temom bave, ali njihova moć je slaba. Jedino što im ostaje jeste da pritisak na vlast vrše spolja, jer ih država ne čuje, niti uzima kao sagovornika. Zrenjaninski aktivisti često ukazuju na neispravnost vode, ali se akcijama odaziva mali broj sugrađana?
– Problem vode za piće mori nas dugo i nije breme koje treba staviti na leđa samo ovoj vlasti već i prethodnima. Cela Vojvodina ima ovaj problem, te bi ga trebalo rešiti mnogo većim angažmanom države, a ne lokala. Generacije naših roditelja su morale da biju toliko bitaka – rat, sankcije, gubitak posla, tranzicija, zagađenje, stres – pa je njihov zamor jasan. Mlađe generacije, kada se suoče sa time da se sistem ne menja i da korupcija prolazi nekažnjeno, ili odlaze iz zemlje ili igraju po pravilima. Mali broj ljudi se buni. Nedostaje nam mladost koja bi ostala u Zrenjaninu i u njemu videla svoju budućnost. Kroz platformu „Združene” radite na razvoju ženskog pokreta u regionu. Šta uočavate?
– Od početka godine u Srbiji je ubijeno pet žena, što je zastrašujuća činjenica. U celom regionu suočavamo se sa velikim brojem femicida. Porast nasilja dolazi pre svega iz loših ekonomskih uslova. Ne možemo se zavaravati da se kriza koja je u društvu ne preliva u privatnu sferu. Kada muškarci ne mogu da ispune ulogu koju im patrijarhat nameće, ženu tretiraju kao imovinu i vlasništvo – što vodi do femicida. Patrijarhat opterećuje i žene i muškarce, a nasilje koje generiše je rodno zasnovano. To je muka celog regiona. Dok se ne oslobodimo stega patrijarhata, neće biti dobro ni ženama, ni muškarcima. Za šta se zalaže politička platforma „Solidarnost” na lokalnom nivou?
– Trudimo se da podržimo valjane inicijative. Pre svega ZRAK i „Cirkuzante”. Verujemo da za lokalne probleme moramo imati kreativnije načine otpora i bunta. Sarađivali smo sa opozicijom na prošlim izborima i svakako ćemo podržati borbu za bolji Zrenjanin. Verujemo da sadašnja politika mora ozbiljno promeniti pristup, lica, etiku i način odnošenja spram građana. Kao društvo smo se zagubili u ovom mehanizmu i moramo sami sebi pomoći. Koji su potencijali našeg grada?
– Želim da vidim Zrenjanin kao grad čistog vazduha i vode koja se može piti. Budućnost od nas zahteva da se vratimo starim i održivijim praksama, npr. zemljanoj gradnji, razvoju seoskog turizma i povratku mladih na selo. Imamo ogroman potencijal u prostoru i resursima, kao i znanjima koje bismo mogli iskoristiti. Prednost Zrenjanina ne treba da bude u jeftinoj radnoj snazi, robovskim uslovima za strane radnike, nedodirljivim gradskim bosovima i zatvorenim gradskim institucijama, već u elementarnim uslovima rada, dostojanstva i poštovanja, stručnosti i časti.
