Zrenjanin ima ogroman kulturni potencijal koji treba iskoristiti
Većina se slaže da nas muzika čini živima, da umnogome leči rane, i da bi život bez nje bio prazan. I zaista, ona jeste izuzetno važan segment našeg bitisanja, bilo da je samo slušamo, ili stvaramo. Zrenjanin je poznat kao rasadnik brojnih umetnika, naročito muzičara, koji su njegovu slavu proneli širom sveta. Tako se van lokalnih granica čulo za naše vokalne soliste, operske pevače, izvođače na raznim instrumentima, horiste.
Milan Aleksić je kompozitor, aranžer i profesor na novosadskoj Akademiji umetnosti. Usavršavao se i živeo u NJujorku, Berlinu, Beču, Torinu. Radio je kao gostujući profesor na nekim od najvećih svetskih univerziteta. Osnovao je prvu privatnu Muzičku školu „Aleksić” u gradu. Takođe, formirao je i ansambl „Nova Barselona”. Sa druge strane, Damir Bačikin je uspešni trubač koji od 2005. živi i radi u Berlinu. Osim komponovanja i sviranja, zaposlen je kao docent na Odseku trube na Univerzitetu Potsdam u Nemačkoj.
Šta je trenutno u fokusu Vašeg rada?
Milan: Nedavno sam završio kompoziciju „Tantrum”, za saksofon i elektroniku. Radim na dečjoj bajci „Pačije jezero” za recitatora i kamerni orkestar. Nadam se da će na jesen biti premijerno izvedena u Zrenjaninu. Pišem knjigu, već dugo, i ko zna kada će biti gotova.
Damir: Nastup sa mojim sastavom „Unitedberlin” na festivalu muzike Đerđa Ligetija, održaće se 22. oktobra u vili „Elizabet”. Sviram solo trubu u čuvenom komadu „Mysteries of the Macabre” iz njegove opere „La grand Macabre”. Tu je i izdanje trećeg autorskog albuma sa ansamblom „Damir out loud”, za koji smo dobili stipendiju senata grada Berlina.
Kakav je odnos prema muzičarima u Srbiji, a kakav u inostranstvu?
Milan: Za muzičare je najvažnije da imaju priliku da sviraju, da su aktivni. Ako nemaju priliku da nastupaju – nazaduju. U Srbiji se situacija vidljivo menja na bolje. Pre 20 godina u Vojvodini je samo orkestar Opere SNP redovno svirao. Danas postoji bar još tri koji prilično rade, i mnoštvo ad hok ansambala. Mnogo je više prilika za orkestarske muzičare da budu aktivni. Novi Sad je postao ozbiljan regionalni centar. U inostranstvu postoji puno sjajnih prilika, ali je i konkurencija velika. Stalnih mesta je malo, pa izloženost „tržištu” i njegovim ćudima traži stalnu spremnost za takmičenje. Polako stvar i kod nas počinje da liči na inostranstvo, sa svim dobrim i lošim aspektima. Kod nas, problem je sve dublji jaz između Novog Sada/Beograda i manjih mesta, i važno je da se on smanjuje.
Damir: Odnosi prema umetnicima jesu složeno pitanje, koje možemo sagledati u više delova. Ako čovek ima sreće i porodica razume i podržava ono čime se bavi, to je odlična stvar. Kada je reč o relaciji poslodavac-umetnik, tu nema mnogo slobode i individualizma. Dokle god radite za nekog drugog, smeškate se i pokušavate da radite što možete bolje da vas ne bi otpustili i istog časa našli adekvatnu zamenu, veliki kulturni centri su prepuni konkurencije. Ovde je bitno shvatiti da rešenje leži u samostalnim projektima gde ste u situaciji da vi nekoga unajmite. Tada je dinamika odnosa u radu malo drugačija. To jeste teško, pa muzičari mahom prate „utabane” načine kao što su audicija orkestra ili ako je slobodna scena jaka – čekaj na poziv – i to je to. Muzičari su slojevita i sujetna bića, puna duše koja kontroliše racionalno. Ona je izuzetno osetljiva, a time i ranjiva. Odnosi su izuzeno kompleksni i svaki je poseban na svoj način, gde se o svakom treba pojedinačno razmišljati, a za to se često nema ni svesti, a ni vremena. I onda sve ostaje malo nedorečeno, malo u vazduhu, malo u podsvesnom, a mnogo na sceni i u, nekada više, a nekada u manje lepom sećanju.
Odakle ljubav prema muzici i zašto ste se opredelili upravo za ovaj poziv?
Milan: U mom slučaju bio je srećan sticaj okolnosti, korak po korak, a ne skup jasnih, čvrstih odluka. Čini se da je tako i najbolje, kada talenat i prirodne sklonosti izvedu čoveka na životni put, pa ispadne i da nije bio svestan na kojoj je raskrsnici gde skrenuo. Tako je kod mene bilo i tek dosta kasno sam primetio da se muzikom već bavim potpuno, predano i profesionalno. Imam utisak da se danas deca prebrzo usmeravaju, profesionalizuju, imaju previše obaveza (to je najvidljivije u sportu, ali i u drugim oblastima). Ranije je sve išlo polako, dopuštalo se da sled stvari, talenat, unutrašnja motivacija izguraju prirodne sklonosti na videlo.
Damir: LJubav prema muzici je prisutna u svima nama. To je jedna univerzalna emocija koja je neodvojiva od shvatanja ljudskog postojanja u svom najjednostavnijem obliku. Dok imamo otkucaje srca, muzika je deo nas, po prirodi univerzuma. Kada učimo jezik kojim pričamo i tu je određena melodika u pitanju. Meni je teško da kažem tačno kada sam se opredelio za muziku. Ona je uvek bila prisutna. Možda je jasnija reč kada sam to otkrio. To je stvar slušanja samoga sebe, i jednostavno, ona strast koja je u vama najglasnija, nju zgrabite, čini se da nije teško. Treba dobro slušati, a u ovim vremenima ima jako puno glasnih glasova iz zemlje dembelije, koji ne predstavljaju ništa drugo nego blagu kopiju onoga što je već u nama, a što mi, možda, nekad nesvesno stavljamo u drugi plan, ometeni svim tim glasnoćama.
Da li u komponovanju pratite aktuelne trendove u muzici ili ste pak više dosledni nekom ličnom ukusu i izrazu?
Milan: Trudim se da moja muzika bude sveža i u formalnom i u značenjskom smislu. Danas je veoma haotično, nema jednog pravca ili stila. Čak nema ni scene za savremeno umetničko stvaralaštvo, već je ona krajnje fragmentirana, globalno. Ima na hiljade stilova, žanrova. Linija između popularne i umetničke muzike je zamagljena. Sve je nejasno, ali u svom tom mnoštvu, kao nikada ranije čini mi se, jasno je koja je muzika dobra i ima sadržaj, a koja ne. U tom mnoštvu jedino što se može je graditi sopstveni izraz.
Damir: Komponujem samo jednu vrstu muzike koja se može čuti sa mojim ansamblom „Damir out Loud” ili „Babylon orkestra”. Ona je autentična i posle mnogo godina bavljenja njome, podržana je od grada Berlina kroz nagrade, stipendije i turneje.
Da li i u kojoj meri sarađujete sa drugim muzičarima i institucijama?
Milan: Kompozitorima je to i dar i usud. Između nas i publike postoji neizbežna karika, a to su izvođači. Da bi delo bilo izvedeno kompozitor sarađuje sa njima i to je često sjajna razmena koja podstiče i pomaže stvaralaštvo. Sa druge strane, nekada je teško, katkad skupo i komplikovano, sakupiti ansambl, uraditi nešto kompleksnije, organizovati sve to. Važno je pohvaliti sjajne umetnike koje imamo u gradu, a i zrenjaninska muzička dijaspora je izuzetna.
Damir: Naravno, u velikoj meri. Kako sa vodećim klasičnim orkestrima u Berlinu, tako i sa ansamblima za novu muziku, i moderan džez. U poslednjih par godina se fokusiram na radove savremenih kompozitora time što pišu komade za solo trubu, koje onda snimam i izvodim. Poslednja ideja o kolaboraciji tog tipa jeste na relaciji Berlin-Zrenjanin, sa Milanom Aleksićem. Rodila se tokom kreativnog druženja letos, ovde u Berlinu. Biće to prvi put da izvodim kompoziciju jednog našeg istaknutog kompozitora, i tome se vrlo radujem.
Kakav je, po vašem mišljenju, muzički i uopšte kulturni život u našem gradu?
Milan: Znam da grad izdvaja veliki procenat za kulturu. Ako se ne varam, 8 odsto budžeta, i po tome je Zrenjanin čak u samom evropskom vrhu! To treba glasno podržati i čestitati gradskim vlastima na tome. Situacija nije loša, pa čak i poslovično trome institucije kao što su Muzej ili Biblioteka, odlično rade. Mislim da je sa novcem koji se izdvaja moguće uraditi mnogo, mnogo više. Problem je što veliki deo sredstava ne ide na kulturu već na brojne festivale, vašarske proslave, megalomanske zahvate (i to je globalni problem – para ima ali je plasman loš). Najpre, kultura i zabava nisu isto. Prvo treba pomagati, drugo urediti na komercijalnim osnovama. Mešanje kulture i zabave ide na štetu kulture. Kada čujem reč „projekat” već znam da nešto nije u redu. Kultura i umetnost nisu projekti, već stalno kultivisanje, miran, predan, svakodnevni rad bez buke, pompe, vatrometa, gužve, spektakla.U širokoj vizuri kulture ponajpre treba pomoći, promovisati i sačuvati stvaralaštvo, jer ono ostavlja trag u vremenu.
Damir: Zrenjanin ima Galeriju, Muzej, Osnovnu i srednju Muzičku školu, bogatu scenu, pregršt bendova alternativne muzike, Rastka Stefanovića, Marka Tubića, i mnogo mladih umetnika za koje svet tek treba da čuje. Ne sumnjivo je da sadrži ogroman potencijal. Sapienti sat, ili mudrom dovoljno da u tome pronađe šansu za bolje sutra, pa čak ako je to i u muzici ili umetnosti.
Rođeni ste u Zrenjaninu, odrasli i školovali ste se u njemu. Kako danas gledate na svoj grad i po čemu ga pamtite?
Milan: Živeo sam skoro dve decenije van Zrenjanina, u Novom Sadu i inostranstvu. Od pre četiri godine ponovo sam Zrenjaninac. Volim ovaj grad i svoj život u njemu, a najpre ljude. Treba da znamo da je otvoreniji od svih gradova u kojima sam bio. Imaju vremena, strpljenja i interesovanja jedni za druge. Taman je zgodne veličine da omogućava raznolikost, a još uvek nije gužva i trka. Postoji duh grada Zrenjanina, ja ga vidim, osećam, i on je možda najveća naša vrednost i prednost.
Damir: Pamtim ga po Muzičkoj školi „Josif Marinković”, DŽudo klubu „Proleter”, Osnovnoj školi „Dr Jovan Cvijić”, Kulturnom centru, horu „Josif Marinković”, Svetosavskoj i Dunavskoj ulici.
Miroslava Malbaški
Foto: Dragana Gavrilović i Rade Živanović
IZ ZRENJANINA U SVET – Damir Bačikin se obrazovao na visokim školama za muziku u Novom Sadu i Berlinu. Svira u Radijskom Simfonijskom orkestru Berlin, ansamblima „Damir out loud i „Unitedberlin”. Nastupa kao solista na festivalima za novu muziku i sa kamernim sastavima. Između ostalih, sarađivao je sa: Helmutom Lahenmanom, Vinkom Globokarom, Vladimirom Jurovskim i Markusom Stokhausenom.
PRVI DOKTOR MUZIKE U GRADU – Milan Aleksić (1978) je osnovne studije završio na Katedri za kompoziciju i dirigovanje na novosadskoj Akademiji umetnosti. Doktorske studije okončao je na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu. Prvi je koji je poneo najviše naučno zvanje iz ove oblasti u Zrenjaninu. Napisao je preko 30 kompozicija za solo instrumente, hor, orkestar, elektroniku. NJegova dela izvođena su širom sveta. Piše muziku za pozorište, televiziju i film. Uradio je preko 200 aranžmana za različite sastave i potrebe. Redovno diriguje i nastupa kao pijanista izvodeći svoje kompozicije kao i drugih autora.
