Moj prvi susret sa vagama dogodio se jednog leta kada sam boravio u Melencima. Otac mi je rodom iz tog sela, a deda je imao staru vetrenjaču. Kao dečak sam se često igrao oko nje. U vetrenjači je postojala velika vaga koja je merila žito i brašno. Ta sprava koja se kreće gore-dole kada se na nju stavi teret zaokupila je moju pažnju. Interesovalo me je kako funkcioniše. Već tada sam znao da će to biti moj životni poziv i posao, a ne samo ljubav i hobi. U kući smo imali jednu dosta manju, koju sam kao dete rasklopio kako bih video šta se u njoj nalazi. Tako je sve počelo.
Ovim rečima nas je u svoj svet mera i preciznosti uveo naš sugrađanin Miloš Stojanov, penzioner i poslednji vagač sa ovih prostora, koji je svoj život posvetio izradi i popravci tih mernih sprava. Proveo nas je kroz prostorije svog doma u kojem nema kutka bez vage.
DETALjI SU VAŽANI
Nakon osnovne, Miloš Stojanov je završio školu učenika u privredi usmerenje – izrađivača vaga. Zanat je izučavao u preduzeću „Naš dom” u kojem je radio do 1971. godine. Kasnije je prešao u radnju čiji je vlasnik bila „Libela” iz Celja (Slovenija). To je bila najveća firma za održavanje vaga u tadašnjoj Jugoslaviji. Kasnije, 1990. godine, Stojanov je otvorio svoju prodavnicu. Poslovi su bili sve složeniji, stizali su kantari za velike terete pošto je došlo do naglog razvoja industrije.
– Radio sam po celoj Vojvodini – od Horgoša, preko Kneževca, Đale, Čoke, Vršca, Bele Crkve… Najveća vaga koju sam montirao, ovde u Banatu, bila je vagonska od 100 tona. Uradio sam je za Fabriku kaučuka u Elemiru. Posle par godina, kada se gradio MSK u Kikindi, montirao sam i dve kolske, takođe od po stotinu tona. U Banatskom Velikom Selu napravio sam kombinovanu koja je merila traktore, kamione i vagone. Postavio sam na desetine kolskih vaga od 50, 60 i 70 tona, a malih na stotine – seća se Miloš Stojanov. Dodaje da ovi instrumenti funkcionišu po sistemu ravnokrakih poluga, a najvažnije je da se ne ukrštaju, jer ako su sile kose, ona je neispravna.
Naš sagovornik kaže da je za izradu jednog kantara potreban, pre svega, nacrt po kojem će se praviti. Prva uvek mora da se nosi u Zavod za mere i dragocene metale kako bi se ispitala.
– Vagarstvo je izuzetno specifičan zanat. Nacrt koji se izrađuje je detaljna i precizna grafička i merna studija. Ako tu slučajno dođe do greške, ni finalni proizvod neće valjati. Zato majstor mora da bude pažljiv i da vodi računa o svakom detalju. Sve se radi ručno, bez savremenih pomagala. Vage su najčešće od gvožđa i metala, a one najstarije su se izrađivale od drveta. Kada napravim ili popravim vagu, ona u potpunosti mora da bude usklađena sa svim našim parametrima. Tek kada od Zavoda dobijem odobrenje, ona može serijski da se proizvodi – objasnio je naš sagovornik.
U KORAK SA ČOVEČANSTVOM
Kantari ne mogu da funkcionišu bez tegova, a majstor Miloš nam je ispričao nešto više o njima. Oni su liveni, ispunjeni olovom, a prvi etalon teg kod nas, koji ovaj Zrenjaninac čuva, urađen je u „Topolivnci” u Kragujevcu po nalogu kneza Miloša Obrenovića.
– Takvi tegovi bili su u upotrebi sve do osamdesetih godina prošlog veka kada su uvedeni novi koji se i sada koriste. No, i oni polako ali sigurno odlaze u istoriju. Digitalne vage bez tegova sada su sve više dominantne – naveo je naš sugrađanin.
Miloš Stojanov u svojoj kolekciji ima više od stotinu vaga najrazličitijih namena i veličina. Nije mu bilo teško da izradi repliku jedne od najstarijih na svetu, a postojbina joj je Mesopotamija. Merni instrumenti pratili su čovečanstvo i menjali su se zajedno sa njim. Kantari su sve češće bivali magacinski, za merenje žitarica, zatim stovrišni, stočni, pijačarski. Dele se, objašnjava majstor Miloš, na klase tačnosti, tako da imamo zahtevne (koriste se u laboratorijama i naučnim institucijama) i manje zahtevne (koriste se u trgovini, građevinarstvu za merenje šljunka, betona, asfalta). Apotekarske vage služe za najfinija merenja lekova, a u kolekciji našeg sugrađanina mogu se videti i zlatarske za merenje ovog plemenitog materijala i drugih dragocenosti. Sakupljao je poštanske, kuhinjske, a ima i vagu za merenje težine beba…
– Ona je zanimljiva, ali se ni po čemu ne razlikuje od ostalih. Samo joj je tas drugačiji i izrađen je tako da u njega stane dete – dodao je Stojanov.
Oni koji svrate da vide ovu retku postavku susrešće se i sa nekoliko interesantnih primeraka koje nam majstor Miloš sa velikim ponosom pokazuje.
„DEJTONKU” NEMA SVAKO
„Bizerbina” vaga proizvodila se u Nemačkoj, a kod našeg sugrađanina stigla je iz Kikinde. Ona je bila omiljena u prodavnicama i služila je za merenje slatkiša, bombona i druge robe.
– Pre, kao što znate, nije bilo pakovanja robe kao danas. U fišeke se sipalo ono što se merilo i tako se prodavalo mušterijama. Slična „Bizerbinoj” je i „Zbrojovka” koja je poreklom iz Čehoslovačke. Istoimena firma je izrađivala i oružje, ali i sprave za merenje – kaže ovaj kolekcionar.
Iz Holandije su stizale „Berkelove”, a danas imaju svoje mesto u kući ovog Zrenjaninca. Majstor Miloš ne može a da ne pomene i njemu dragu „Dejtonku” iz 1926. godine izrađivanu u Americi. Smatrana je najboljom za domaćinstva, a ko je nju posedovao bio je ugledan i bogat. Dok smo razgovarali, naš sagovornik je iz jedne fioke izvadio malu, sasvim jednostavnu kutijicu. Nastavio je da priča, držeći je veoma pažljivo. Nije je odmah otvorio, a moglo se pretpostaviti da krije nešto posebno i veoma vredno.
U njoj se nalaze minijaturne pločice najfinije izrade koje se koriste prilikom merenja u medicini. Tegovi, koji su skoro pa prozirni, stavljaju se na analitičke vage i njihova tačnost je nepogrešiva. Idu od 500 do 0,10 miligrama i koriste se u naučne svrhe.
Za sam kraj ostavio je najstariji predmet u kolekciji. To je ravnokraka vaga doneta iz Budimpešte. Ona je iz 1920. godine i služila je za etaloniranje (kontrolu) tegova.
– Vage i tegovi idu zajedno, ne mogu da funkcionišu jedni bez drugih. To govori koliko su oni važni, kao i preciznost u njihovoj izradi. Ako ono što opterećuje kantar nije dobro provereno ni krajnja mera neće biti tačna. Tome služi i ova vaga. Na jednu stranu se stavi teg koji je etaloniran, odnosno proveren, a na drugu onaj koji treba da se dovede u ispravno stanje. Uz nju se nalazi i uputstvo po kojem se mora postupiti i tablica vrednosti koje sveki teg treba da zadovoljava – objasnio je Miloš Stojanov zatvarajući vrata sobe u kojoj se eksponati nalaze, a koje će svakome rado pokazati.
KOLEVKA U MESOPOTAMIJI
Naš sagovornik je podsetio i na definiciju vage, kao naprave koja služi za merenje mase.
– Ko je bio prvi pronalazač ne zna se. Praoblici pojavljuju se u grobnicama u dolini Nila u Mesopotamiji. Tamo su ljudi gajili proso i da bi se ravnomerno delio morali su da imaju neku napravu za merenje. To se može nazvati pretečom vaga. Prvi teg, u današnjem obliku, napravili su Francuzi i nalazi se u Parizu gde se čuvaju i etaloni – otkrio nam je Stojanov i dodao da su se na ovim prostorima ukrštale razne mere. Južno od Save i Dunava bile su otomanske, a ovde kod nas, na severu Vojvodine austrougarske.
