Svaki teatar funkcioniše kao živi organizam. Iako glumci čine njegovu pokretačku snagu, neizostavan deo su i ljudi iza kulisa. Upravo oni stvaraju i upotpunjavaju pozorišnu iluziju. Bajkovite, scenografije i neretko raskošni kostimi su ono što publika, pored likova najviše pamti.
Miodrag Mića Tabački, scenograf, kostimograf, univerzitetski profesor i dopisni član SANU-a rođen je u Kikindi. Školovao se u Zrenjaninu, potom je diplomirao na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu i Akademiji za primenjene umetnosti. Izradio je više od 300 scenografija i oko stotinu kostimografija za dramske, baletske, operske i lutkarske predstave. Kao vrstan predavač izveo je 40 generacija studenata na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU). Delovao je na prostoru cele bivše Jugoslavije, regiona, Evrope, sveta. Dobitnik je najznačajnijih nagrada i priznanja. Njegov otac Ljubomir bio je profesor istorije u zrenjaninskoj Drugoj gimnaziji, a majka Zorica učiteljica u Osnovnoj školi „Vuk Karadžić”. Ove godine proslavlja značajan jubilej – pola veka rada u pozorištu. Tim povodom je u Galeriji SANU-a realizovana izložba „U glavnoj ulozi Miodrag Tabački”.
Koliko je bilo teško sažeti Vaš opus i prikazati sve ono što Vi jeste?
– To je bio ozbiljan i velik posao, kako za mene lično tako i za SANU, ali i FDU koji je uz postavku, organizovao i naučni skup posvećen mom radu. Tokom karijere, na svakih desetak godina, priređivao sam samostalne izložbe, tako da sam imao relativno pripremljen materijal što se tiče umetničkih radova. No, kako su na panoima bili i podaci o mom pedagoškom radu, izlagačkoj delatnosti, nagradama, veliki je zadatak bio odabrati raznorodne priloge koji se mogu zajedno izložiti na jednom. Za 50 godina rada priredio sam isto toliko panoa uživajući u sećanjima na profesionalne aktivnosti koje sam istinski voleo. Kratko ste živeli u Perlezu da biste osnovnu školu i Gimnaziju završili u Zrenjaninu. Po čemu pamtite to vreme?
– Prvu pozorišnu predstavu sam kao šestogodišnjak video u Domu kulture u Perlezu. U isto vreme sam obukao i prvi scenski kostim na školskoj priredbi. Kao dete najčešće sam se igrao pozorišta. U drugom razredu Osnovne škole „Vuk Karadžić”, zatim u Pionirskom domu aktivno sam svirao prim u dečjem tamburaškom orkestru. Igrao sam i u folklornoj sekciji.
U istoj zgradi je bilo lutkarsko pozorište koje sam rado posećivao. Završio sam muzičku školu koja je imala zajedničko dvorište. Svakodnevno sam gledao unošenje i iznošenje dekora sa pozornice.
Voleo sam da zavirim i u teatarske radionice. U petom razredu, kao član dramske sekcije, prvi put sam stao na zrenjaninsku pozornicu. Bilo je to u predstavi „Čudotvorni cvet”. Na Festivalu „Deca i muzika, 1961. u NP „Toša Jovanović” anketom gledalaca nagrađen sam kao najbolji pevač. I danas čuvam pehar koji sam tada dobio. U osnovnoj sam bio član literarne i likovne sekcije, a nastavio sam da ih pohađam i kao gimnazijalac. Sva ta moja interesovanja i aktivnosti su ukazivala da ću se baviti nekom vizuelnom umetnošću. Šta je presudilo da život posvetite teatru?
– Pozorište me je oduvek privlačilo. Na sceni je moguće napraviti fascinantnu sliku, zgradu, park… moguće je sve to pokretati, prevrtati, igrati se. Ta slika može i progovoriti, zapevati…srušiti se, pocepati… Sa arhitekturom to ne može. Da bi se neki projekat realizovao potrebno je mnogo vremena, kamena, betona… Mi, u pozorištu, koristimo šper i stiropor, slikano platno…ni od čega pravimo sve. Za mene je to Art.
U scenografiji se osećam slobodnije, kreativnije, a i prija mi okruženje pisaca, glumaca, reditelja, pozorišnih radionica…
Vaši počeci su, opet, vezani za Zrenjanin i pozorište ,,Toša Jovanović”.
– Po preporuci Ivana Lerika, bivšeg direktora moje Gimnazije, 1973. primio me je Sava Damjanović, upravnik. Radili smo komad „To se nikad ne zna” Džordža Bernarda Šoa u režiji Ljubiše Ristića. Savu Damjanovića, glumce i kolektiv sam poznavao još iz gimnazijskih dana. Lepo su me primili i podržali. Zrenjaninska publika je meni oduvek bila draga i tu se ništa nije promenilo. Formirao sam se i odrastao uz nju i osećam se i dalje kao njen deo. Uradili ste scenografiju i kostime za predstave ,,Heroj nacije” i ,,Bajka o kralju jelenu”. Kako je bilo sarađivati sa ovdašnjim dramskim i lutkarskim ansamblima?
– Moje iskustvo sa zrenjaninskim teatrom je dobro. Bio sam zadovoljan kako sa radionicama od kojih jako zavisi moj učinak, tako i ansamblima i krajnjim rezultatima.
U čemu ste pronalazili inspiraciju za svoje radove?
– Tekst je za sve nas polazište. Nekada se desi da dramaturg ili reditelj interveniše i izmeni tekst. No, i promenjen ili osakaćen on ostaje ipak osnovni pokretač. Pored velikog Dušana Makavejeva, jedini ste počasni doktor nauka na Fakultetu dramskih umetnosti. Sa druge strane, jedini ste srpski stvaralac koji ima odrednicu u „Svetskoj enciklopediji umetnosti spektakla druge polovine 20. veka” i scenograf koji je izlagao u Galeriji SANU. Da li, i u kojoj meri, visoka zvanja gode čoveku ili mu otežavaju život i posao?
– Priznanja koja sam dobio mnogo mi znače, ponosim se njima, osnažuju me i pokreću. Biti prvi ili jedini neminovno izaziva osećaj samoće i nekakve izolovanosti. Nagrade koje sam osvojio značajne su za moju struku, koja još uvek, po meni, nije prepoznata i definisana. Kada je reč o Vašoj pedagoškoj karijeri, šta je ono najvažnije što ste, pored gradiva, učili Vaše đake?
– Moji učenici su studenti pozorišne režije. Predajem scenografiju i kostimografiju koji se slušaju šest semestara. Upućujem ih na značaj, mogućnosti, kao i na način korišćenja vizuelne komponente u pozorišnom činu, kreaciju (dekor, kostimi, svetlo), kao i proces realizacije. Obavlja se kroz praksu. Na vežbama, u zavisnosti od zadataka rade samostalno ili sa kolegama sa Fakulteta primenjenih umetnosti. Nije namera da se studenti obuče da sami izvode dekore i kostime. Naš grad je od 2018. do 2023. (ne računajući 2020. godinu pandemije) bio domaćin Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine. Vi ste 2019. i 2021. bili u žiriju. Koliko je jedan ovakav Festival važan za Zrenjanin, uzevši u obzir činjenicu da je od 72 godine trajanja, bio najčešći domaćin?
– Za Zrenjanin i njegovu pozorišnu publiku je prednost ta što mogu da vide predstave vojvođanskih teatara kod kuće. Kao deo žirija, sa Vidom Ognjenović i Predragom Momčilovićem, sam tada sve gledao u NP „Toša Jovanović”. Kasnije, zbog pandemije, svakog dana smo se selili, putovali i u drugom mestu pratili komade.
Pored brojnih domaćih i svetskih priznanja nosilac ste i „Nagrade Grada Zrenjanina” za 2005. godinu. Dobili ste je za stvaralaštvo i afirmaciju mesta iz kojeg ste potekli. Koliko Vam je ona bila značajna u karijeri?
– Jedna je od meni najdražih nagrada koju sam primio. Za Zrenjanin sam vezan odrastanjem, školovanjem i profesionalnom karijerom koja je tu počela. Vaši radovi bili su 2008. izloženi u Narodnom muzeju. Kako su Zrenjaninci na njih reagovali?
– Prvu samostalnu izložbu imao sam u Savremenoj galeriji 1991, a otvorio ju je Jovan Ćirilov. Druga je bila u salonu Muzeja, a otvorila su je, po mojoj želji, dva upravnika pozorišta – tada aktuelni Goran Ibrajter i bivši, onaj koji me je prvi angažovao – Sava Damjanović. Obe su lepo primljene. Postavka iz 2008. je kasnije održana i u Gradskoj galeriji u Bratislavi 2009. u sklopu programa festivala „Nova drama” pod nazivom „Miodrag Tabački – čovek pozorišta.” Kakva je, po Vama, današnja situacija u teatrima? Šta i gde treba popraviti?
– Ja generalno ne primećujem krizu u pozorištu, iako je ona evidentna upravo u mom, scenografsko-kostimografskom sektoru. Predstave su dobro igrane, režirane, zanimljive, tako da se propusti na planu vizuelnog ne primećuju. Veliki problem za izradu dekora i kostima, kao i za njihovo kreiranje su finansije, dakle sredstva za kupovinu materijala. Još je veći problem taj što pozorišni zanati izumiru, a teatri ostaju bez radionica i majstora.
Da li dolazite u Zrenjanin i da li pratite kulturna dešavanja u njemu?
– Svratim poslom u pozorište. Dođem na susrete generacija na po deset godina. Jednom godišnje, u proleće, obiđem pretke na Gradnuličkom i Tomaševačkom groblju i to je to.
Ponudio sam zrenjaninskom Muzeju moju izložbu „U glavnoj ulozi Miodrag Tabački” kojom je obeležena pedesetogodišnjica mog rada i ako prihvate sa radošću ću doći u moj Zrenjanin.
Miroslava Malbaški Foto: privatna i arhive SANU, NP „Toša Jovanović” i lista „Zrenjanin”
NAŠ, SVETSKI, A PRE SVEGA SVOJ…
Miodrag Tabački je rođen 1. maja 1947. Po završetku studija bio je zaposlen u Građevinskom školskom centru u Beogradu, novosadskom Pozorištu mladih i Televiziji Novi Sad. Scenografiju i kostimografiju na FDU počinje da predaje 1978. i prolazi kroz sva nastavna zvanja. Bio je gostujući predavač na brojnim fakultetima u SAD i na Trent univerzitetu u Notingemu. Izlagao je u Novom Sadu, Splitu, Sarajevu, Zagrebu, Beogradu, Skoplju, Parizu, Budimpešti, Klermon-Feranu, Dortmundu, Nju Orleansu, Tel Avivu, Manili, Seulu. Osim na prostoru nekadašnje Jugoslavije, radio je i u Nemačkoj, Belgiji, Italiji, Bugarskoj, Slovačkoj, Češkoj. Član je udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, i mnogih drugih značajnih udruženja i organizacija. Za dopisnog člana SANU izabran je 4. novembra 2021.
