Bio bi minuli utorak sasvim običan dan da nisu bili Mladenci. Padala je tog dana kiša, a reče mi jedan čovek – ako kiša pada na Mladence, takvo će biti proleće (koje nam je takođe stiglo). Dobro, bolje da nam sipi prolećna kiša, nego da tako bude onima koji su se venčali između ova dva praznika.
Popila sam kafu sa drugaricom, dodale smo i koji kolač, navratila sam u galeriju kod Duce da malo popričamo i da „naparim oči” lepim stvarima…
Kiša je prestala da pada. Mart, proleće…
Potom sam na izlogu knjižare „Riznica knjiga” videla – misli za poneti. Ostala je jedna, ili dve. Stvarno, to mi je osvežilo dan.
Uzela sam misao. I bila sam srećna.
Stvarno, koliko je misli koje nosimo u sebi. I obično su to misli koje nas opominju šta da uradimo, šta ne smemo da zaboravimo. Misli koje nas sputavaju, koje su turobne, koje čine da se osećamo loše ili dobro. Tako, obične misli. Misli o svakodnevici.
Ustvari, baš nedostaju mudre misli koje sam, eto, jednog kišnog jutra videla na izlogu knjižare. Inače, u ovoj knjižari, postoji i čarobna kutija mudrih misli. Naravno, i mnogo knjiga, prava riznica.
Sad, kako god to neko shvatio, videla sam da biti okružen dobrim ljudima donosi srećne misli. I da život čine sitnice.
Evo koju sam misao ponela.
„Najveća zabluda je ona koju ste sami stvorili o vlastitom životu. Pogledajte očima istine sve što vam se do sada dogodilo. Tako ćete se osloboditi i krenuti svojim istinskim putem. Vašem životu je potrebna iskrenost”. (Ridiger Šahe)
Šahe je pisac, slobodni novinar. Eto, čovek je iz profesije kojom ja još pokušavam da se bavim. To me je uverilo da ništa nije slučajno. Ni Šahe, ni ja, ni novinarstvo. Sve se to poveže u život, svakodnevni. I mudrost je na svakom koraku, samo je možda ne osetimo ali, verujem, kasnije ona nađe put do nas i pomogne nam.
