Može li država da ukroti tržište?
Piše: dr Dejan Molnar, redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu
Na osnovu podataka Evrostata (statističkog odeljenja EU) o prosečnom godišnjem dohotku za sve starosne grupe i o nivou cena hrane i bezalkoholnih pića se može upoređivati nivo životnog standarda u različitim državama. Prošle godine je situacija bila takva da su žitelji zemalja članica EU za svoja primanja bili u prilici da kupe daleko više hrane i pića nego građani Srbije. U Austriji za 4,7 puta, Nemačkoj (4,3), Francuskoj (3,7), Italiji (3,2), Sloveniji (2,9), Češkoj (2,6), Poljskoj (2,1), Slovačkoj (1,9), Hrvatskoj (1,8), Rumuniji, Bugarskoj i Grčkoj (1,6), Mađarskoj (za 1,4 puta).
Predstavnici vlasti u Srbiji su ovih dana najavili uvođenje paketa mera čiji je cilj snižavanje cena osnovnih životnih namirnica. Najviše pažnje je privuklo ograničavanje maloprodajnih marži na maksimalnih 20%. Odabrano je oko 3.000 artikala (podeljenih u 23 kategorije) i trebalo bi da važi za 24 trgovinska lanca za koje se procenilo da su imali visoke razlike. Za sada se toliko zna, a više detalja će biti poznato tek nakon što najavljena uredba „ugleda svetlost dana”.
Međutim, i ono što je za sada otkriveno otvara brojna, ne tako jednostavna pitanja. Najpre, ostaje da se vidi šta donosioci odluka tačno podrazumevaju pod trgovačkom maržom i kako planiraju da je izračunavaju i proveravaju u svakom konkretnom slučaju. Pretpostavka je da se misli na zaradu (prihod) koju trgovac ostvaruje prodajom određenog proizvoda. Međutim, upravo to bi mogao da bude i suštinski problem, budući da se ne radi o kategoriji koja se objavljuje u zvaničnim finansijskim izveštajima.
Do iznosa marže se dolazi relativno složenom računicom pomoću čitavog niza podataka – o prodajnoj i nabavnoj ceni, tzv. zavisnim troškovima nabavke (za prevoz, istovar, utovar, špediciju), ostalim operativnim troškovima (zarade, energija, gorivo)… Ključ po kojem se rashodi alociraju po artiklima nije unificiran, pa se ni marža ne može utvrditi jednoobrazno. Stoga je nejasno kako će neko sa strane precizno i nedvosmisleno utvrditi nivo profita po pojedinačnim robama.
Čudno je i to što je najavljeno da će mera trajati šest meseci. Trgovcima će trebati neko vreme da se prilagode, a potom će nastojati da pronađu načine da nadoknade propuštenu zaradu. Kao što „voda uvek nađe svoj put”, tako i akteri na tržištu neretko iznalaze načine da „zaobiđu” administrativna ograničenja. Maloprodavci bi mogli da pribegnu nekoj od sledećih strategija: uklanjanje iz asortimana proizvoda na kojima gube novac (što će izazvati nestašice), povećavanje cena artikala koji nisu obuhvaćeni uredbom, zaračunavanje većih marži nakon isteka važenja propisa itd.
Maloprodavci i ne mogu samo biti odgovorni za to što je u Srbiji hrana tako skupa. Poslednji su u lancu snabdevanja, pa kupci sa njima dolaze u kontakt. Država treba na institucionalan način da sprečava formiranje monopolskih struktura u bilo kom delu privrede. Neophodno je podsticati konkurenciju, a ne „viriti u novčanike” tržišnih aktera.
