Možda ste već čuli ovaj vic? Emitovala ga je jedna radio-stanica, ali ne slušaju svi iste emisije, zato evo priče: sin mu je ispao lenj, nezainteresovan za školu i učenje, neozbiljan i neodgovoran, pa je rešio da ga zaposli, suoči sa životom i obavezama. Kao što je poznato, naći posao – to baš nije lak poduhvat, pa se za pomoć obratio važnom prijatelju – nađi mu, kaže, nešto da radi, da ne džabalebari po vas dan.
– Dobro, imam priliku za njega. U skupštini: plata 1.500 evra, ima samo da sedi i ponekad pritisne jedan od dva tastera…
– Nemoj, mlad je on za to. Nego, daj nešto sa manje para.
– Pa, dobro, neka bude dipartment pabliš interpretejšn prodžekt menadžer, plata 1.000 evra…
– Ne, ne, nismo se razumeli, ja bih da on nešto stvarno radi, u znoju lica svog, od jutra do sutra, za malu platu, da vidi šta je život i šta je muka.
– Uf, mnogo tražiš, prijatelju. Za takvo nešto prvo mora da završi fakultet…
To je, eto, vic. A možda i nije. Evo druge, sasvim istinite priče: momak je radio na benzinskoj pumpi, točio ljudima gorivo u rezervoar. Radio je godinu, dve, tri, malo na crno, malo sa ugovorom na po mesec dana, pa pauza… Onda je rešio da se oženi, osnuje porodicu, pa je skupio hrabrost da pita gazdu da mu taj angažman malo trajnije regulišu, šta možeš da planiraš kad radiš tako „na (nesigurne) parčiće”? – A šta ti imaš od škole, mladiću – pitao ga gazda.
– Srednju školu, počeo sam i da studiram, ali…
– C, c, c. E, pa, da si bar završio taj fakultet… Ovako – ništa.
I, stvarno ništa, nema dovoljno kvalifikacija za pumpadžiju. Mislim da su odmah našli drugog da radi tamo „na crevu”. Epizoda je autentična, odigrala se u Zrenjaninu, a mogla je u bilo kom gradu u Srbiji, scenaristi i režiseri su više-manje svuda isti. Prosto se čovek iznenadi kad naiđe na drugačiju priču…
