Sećam se da sam na prvu akciju sa članovima Planinarskog kluba „Zrenjanin“ išla na Frušku Goru. Nijednu personu u autobusu nisam poznavala, nisam imala planinarske cipele, niti bilo šta od opreme, a u tom trenutku nisam znala ni šta je potrebno – opisuje svoje prvo planinarsko iskustvo Sofija Škorić, naša sugrađanka, inače psihološkinja u penziji.
Ona se već 13 godina aktivno se bavi planinarenjem. Osim slikanja, hobija kojim neguje svoje umetničke sklonosti i talente, odlučila je da se oproba i u ovom vidu rekreacije. Kako je više od godinu dana svakodnevno šetala, ističe da joj je kondicija bila dobra. Tada je imala više od 60 godina, kaže da nije izostala velika podrška članova Kluba i da ju je to motivisala.
– Bilo je to za mene potpuno drugačije iskustvo. U prirodi, na nogama, ja zdrava, ništa nije moglo da me zaustavi – sa osmehom se seća Sofija.
Nakon gubitka muža naša sagovornica je vreme provodila u vođenju volonterskog centra koji je osnovala i u prevodima materijala sa nemačkog jezika. Međutim, osećala je potrebu da izađe iz kuće, da se kreće i zbog toga se učlanila u Klub.
SVAKA STAZA JE NOVI IZAZOV
Kod planinarenja je važan i socijalni momenat, smatra ova avanturistkinja, jer ste u grupi ljudi kojoj je zajednički jezik pešačenje. Lepo je biti okružen i osobama koje vas motivisišu da ne odustanete. Sa takvim ljudima Sofija je planinarila po Rumuniji, Slovačkoj, Austriji, Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji, Grčkoj, Bugarskoj, a najviše po Srbiji.
– Prokletije i Triglav su mi ostali u najlepšem sećanju. Na Prokletije sam se penjala dva dana uzastopno po 12 sati, koliko je trajala i akcija uspinjanja na Biokovo gde se u jednom danu od nadmorske visine nula stigne do skoro 2.000 metara – kaže Sofija.
U planinarenju nema sezone, šeta se tokom cele godine i niko zbog visoke ili niske temperature ne odustaje. Rute su često i naporne, na Durmitoru i na Prokletijama penje se uz liticu, što nije nimalo naivno, ali u tom momentu, priznaje naša sagovornica, nema izbora.
– Penjali smo se po raznim vremenskim uslovima. Najlošije vreme zadesilo nas je jedne godine u Bugarskoj. Bila je zima, borili smo se sa vetrom i visokim smetovima, ali uprkos tome uspeli smo da pređemo planiranu rutu i bezbedno stignemo do planinarskog doma – seća se naša sagovornica.
PRIRODA JE SVUDA OKO NAS
Da bi se održalo psihičko i fizičko zdravlje neophodno je izaći u prirodu, što više šetati i baviti se fizičkim aktivnostima, ističe naša sugrađanka. Ona dodaje da šetnja otvara vidike i da je vrlo lekovita.
– Primetila sam da ljudi nisu ni svesni koliko je malo potrebno da se izađe u prirodu. Pokušavam da utičem na osobe iz moje okoline govoreći im da je priroda svuda oko nas – ističe Sofija.
U svom gradu najviše voli da šeta pored Begeja. Kaže da usput sretne mnogo ljudi i da voli da priča sa njima. Ona otkriva da je prošle godine bila vrlo aktivna i da ima dobru kondiciju. Smatra da ne postoji poseban razlog da se povuče, ali ipak planira da smanji intenzitet.
– Nemam više reflekse i kontrolu pokreta kao kad sam bila mlađa, ali povuku me visina i društvo pa ne odustajem – priča naša sagovornica. U DOBROM DRUŠTVU NI RUMUNIJA NIJE DALEKO
Sofija pešači svakodnevno, nekada sama, nekada u društvu, a vikendom ide na Frušku Goru sa planinarima. U pitanju su organizovane šetnje sa vodičem u grupama od oko tridesetak ljudi. Kako naša sagovornica kaže, svako može da izabere dužinu staze koja mu odgovara. Ona uglavnom bira rute od 20 kilometara, a avanture traju oko šest sati, nakon čega se svi zajedno odmaraju i druže.
– Od opreme obavezne su cipele, dva para čarapa, aktivni veš, garderoba i pantalone. Gore se treba obući slojevito – majica kratkih rukava, pa duks, jakna i pelerina, kao i rukavice. U rancu treba uvek iamzi dosta vode i malo hrane, voća ili nečega sličnog, u zavisnosti od dužine staze i napora – otkriva nam Sofija.
Često sa grupom prijatelja, takođe penzionera, radnim danima organizuje šetnje, pa je tako pre nekoliko godina upriličila pešačenje dolmom Begeja, koja je od granice sa Rumunijom do ulivanja u Tisu duga 75 kilometara.
– Trasu smo prelazili u četiri etape. Cilj nam je bio da uživamo u šetnji pored reke, a ne da se zamaramo. Do ulaska u Rumuniju stigli smo sami, a kako je u graničnom pojasu zabranjeno kretanje, imali smo podršku čuvara koji nas je pratio prilikom prelaska prevodnice. Vodio nas je tik do granice koju smo i prešli uz njegovu pratnju, gde smo se i slikali – priča planinarka i dodaje da je primetila da je od Temišvara do granice izgrađena asfaltna staza, dok sa naše strane još uvek ne postoji. Ističe da je dolma pokošena celom dužinom. Želja joj je da prepešači stazu kojom je Dositej Obradović došao iz Temišvara na Frušku Goru.
– Godine nisu bitne, nije važna ni distanca, nebitno je da li će to biti trasa od 3,13 ili 30 kilometara. Važno je da se trudite i da uživate. Nadam se da ću svojim primerom motivisati ljude da počnu da pešače, ako ni zbog čega drugog onda iz inata – da kažu „Kad može ona, mogu i ja“ – poručuje Sofija.
