Jedna od zajedničkih karakteristika plivača (i plivačica) sa ovogodišnjeg Bogojavljenskog plivanja za časni krst – osim što su uglavnom mladi, otporni na hladnoću i čini se veoma religiozni – jeste i to što je veliki broj njih istetoviran. Ukrašavanje tela mastilom gotovo da je uobičajena stvar u određenim zemljama – prema nekim istraživanjaima, oko petina odraslih Amerikanca je tetovirana, slično je i u Velikoj Britaniji, a tetovažu ima i svaki deseti stanovnik Nemačke.
Ova pojava sve je popularnija i u našoj sredini, što nam potvrđuje i dvoje tatu-umetnika sa kojima smo razgovarali o domaćoj tatu-sceni.
POČECI KOMERCIJALNE TETOVAŽE
Tetoviranje – odnosno trajno unošenje mastila, boje ili pigmenta u kožu pomoću specijalnih igala – radi se već hiljadama godinama u različitim kulturama sveta. Čak je i Eci, čuveni Ledeni čovek koji je živeo u Evropi oko 3.000 godina pre nove ere, a čije je telo pronađeno 1991. u Alpima, imao 61 tetovažu. One nisu bile ukrasna nego medicinska obeležja koja su označavala bolna mesta, a rađene su utrljavanjem čađi iz ugljenisanog drveta u ranice na koži.
Polovinom 20. veka tetovaže postaju obeležje pojedninih društvenih grupa i supkulturnih pokreta – mornara, vojnika, zatvorenika i skinheda, pripadnika hipi i vijetnamskog anti-ratnog pokreta. I danas su čuvene zelenkaste „JNA” tetovaže, uspomene na služenje vojnog roka, među kojima ima silueta golih devojaka, datuma služenja vojske, ali i ženskih imena, koja se ponekad i nisu poklapala sa imenima supruga nosilaca tetovaža. Znatno zastupljenije, naročito u Srbiji, tetoviranje postaje krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka. Dragan Bakoš je jedan od prvih u našem gradu koji je počeo time da se bavi, uz pomoć mašinice koju je sam sklopio od patent olovke i elektromotora.
– Devedestih, kada sam počinjao, nije bilo tutorijala sa Jutjuba, nego sam krenuo u Beograd, Novi Sad, upadao u salone kao hoću da se tetoviram i krao znanje, jer oni su sve krili kada čuju da i ti želiš time da se baviš. Mašinice su bile skupe, dešavalo se da prodaju navodno originale, a zapravo budu neke koje su nameštene u nekoj radionici. Takođe, igle se danas kupuju zapakovane, sterilne, a kada sam ja krenuo, morao sam sam da nabavim igle, da ih zalemim i sterilišem. Nije tetoviranje onda bilo zastupljeno kao danas kada se ljudi tetoviraju masovno i komercijalno – kaže ovaj tatu-umetnik, zastupnik tatu-kluba „Plagijator Zrenjanin” i dodaje da ima sve više dobrih tatu-salona, u kojima stalno ima posla. I srpski majstori su, smatra Bakoš, u rangu sa svetskim.
(NE)INVENTIVNE IDEJE
Osim što se po masovnosti, domaća tatu-scena približava trendovima u drugim zemljama, kakva je situacija što se tiče motiva na crtežima i razlozima za tetoviranje? Prema rečima Katarine Kovač, sugrađanke koja radi u jednom tatu-salonu u Novom Sadu, nekima je bitno da njihova tetovaža ima poruku, neko njima posebno značenje, dok drugi „crtaju” po svome telu prvenstveno zato što im to izgleda lepo. Mali je ipak broj onih koji se usuđuje da urade nešto originalnije i prepusti se umeću tatu-majstora.
– Najčešće ponesu sliku neke tetovaže i onda hoće to isto, a meni baš nije lepo da kopiram tuđi rad. Tada radimo tako što ištampamo i precrtamo sliku na papir i onda to zalepimo na kožu pa tetoviramo po tom šablonu. Na koži ostanu linije i onda treba samo da se osenči. Ne crtamo često sami, za razliku od majstora u inostranstvu, zbog čega mi je žao. Čini mi se da se tamo više rade komplikovanije tetovaže, dok ovde ljudi uglavnom traže nešto jednostavno, malo, bez boja, što meni i nije naročiti izazov. Najviše volim realistične tetovaže sa senkama, portrete – objašnjava dvadesettrogodišnja Katarina, koja je, pre nego što je pre tri godine uzela tatu-iglu u ruke, studirala slikarstvo.
Slično iskustvo sa mušterijama opisuje i Dragan, koji povremeno tetovira i u Austriji. – Što se tiče izbora motiva, tamo su ljudi opušteniji, lakše prihvataju savete i često prepuštaju majstoru odluku, dok su kod nas još uvek zatvoreni i misle da će ih neko prevariti. Tako da sam ja sada već malo otupeo, komercijalno, svakodnevno tetoviranje više mi ne predstavlja nimalo zadovoljstva, tek ponekad se nađe nešto zanimljivo. Mada svakako da nastojim da odradim posao najbolje moguće. Na primer, celoga života sam se trudio da mušterijama predočim ako neki crtež može bolje da se uradi od onoga što su smislili, u čemu sam često uzalud gubio par sati. Sada predložim, pa ako hoće – super, ako ne, ne mora.
(NE)POVERENjE I PREDRASUDE
Ponekad nepoverenje klijenata dolazi i od predrasuda, objašnjava Katarina Kovač, prema kojima bi tatu-majstor trebalo da bude neki žestoki momak: – Često kada me prvi put vide, mušterije budu malo sumnjičave jer sam mlada, a još sam i žensko. Ne uklapam se u sliku prosečnog tetovažera – istetovirani, mišićavi muškarci, malo stariji. Čak su i moji roditelji u početku smatrali da tetoviranje nije posao za devojku – smeje se ona.
„Kul” deda
Ljubitelj tetoviranja jeste i naš proslavljeni plivač Ivan Lenđer, koji ima 15 tetovaža. – Kada biram tetovažu, jako mi je bitno mišljenje majstora, imam ideju kako bi to trebalo da izgleda, a on mi onda pomogne oko detalja. Svaka moja tetovaža ima jasnu priču iza sebe, da li je vezana za porodicu, plivanje ili da opisuje mene. Nijedna nije rađena iz hira, već smišljeno. Inače, nikada nisam poželeo da promenim urađene tetovaže, već eventualno da ih nadogradim nekim novim detaljima, jer i ta tetovaža koja je urađena kada sam imao 15 godina, oslikava mene u tom periodu života.
Na pitanje šta kaže na bezbroj puta ponovljenu rečenicu protivnika tetoviranja „kako će ti to izgledati kad budeš ostario”, Lenđer kaže: – Čujem to skoro svakodnevno, a moj odgovor je da ću biti „kul” deda. Kao profesionalnom sportisti, ipak mu nije bilo lako da pronađe vreme za tetoviranje, budući da se i do desetak dana nakon tetoviranja ne savetuje kupanje u bazenu i preterano znojenje: – To mi najteže pada, pa tako mogu da se tetoviram jedino kada imam pauzu, a to je dva puta godišnje od po najviše nedelju dana. Mada, kad bolje razmislim, možda to i nije tako loše jer bih u suprotnom bio ceo istetoviran! Milana Maričić
