Udruženje paraplegičara Banata osnovano je u Melencima 1996. godine. Deo je Udruženja paraplegičara i kvadriplegičara Vojvodine i Saveza paraplegičara i kvadriplegičara Srbije. Broji preko 60 članova, a u njihovim aktivnostima učestvuje i više desetina osoba sa invaliditetom (OSI) koje nemaju svoje kolektive. Na čelu Udruženja proteklih pet godina nalazi se Nenad Krbavac.
Kako objašnjava, u pitanju je jedan od najuspešnijih kolektiva ovog tipa u Srbiji. Pored privatnih i poslovnih uspeha članova, posebno su ponosni na evropske, svetske i olimpijske medalje u streljaštvu i stonom tenisu, ističe Krbavac.
– Dostignuća su glavni motiv našeg dugog postojanja. Veliki broj naših članova je završio fakultete, zaposlio se, zasnovao porodice i korisni su pripadnici društva. Premalo je znanja o nama, što utiče na kvalitet života. Mnogo toga se poboljšalo u poslednjih 20 godina, ali je i dalje daleko od onoga kako bi trebalo da bude.Udruženje organizuje različite ekološke akcije, koliko vam je bitno da delujete proaktivno?
– Važno nam je da što više budemo u kontaktu sa ljudima iz „tipične” grupe stanovništva i da pokažemo da zajedno možemo da postignemo pozitivne rezultate. Tako smo pokušali da nađemo sponu između invalidnosti i ekologije. Oko 10 godina sprovodimo akciju sakupljanja čepova kako bismo kupili ortopedska pomagala. Letos je naše Udruženje uz podršku „Lidla” sprovelo ekološku akciju čišćenja dela obale Begeja i motela „Šumice”. Mnogi naši članovi nisu rođeni sa invalidnošću. Akcije koje organizujemo su način da se posle traume bolje upoznaju sa novom situacijom i izađu iz pasivnosti. Uz pomoć njih mogu ponovo da pronađu sebe. Na koji način delovanje u okviru kolektiva može da pomogne većoj vidljivosti OSI?
– Društvena zajednica nema dovoljno znanja da prepozna i prihvati naše potrebe. Mi pokušavamo da ukažemo na njih, ali su za prevazilaženje poteškoća potrebna sistemska rešenja i promena načina razmišljanja. Problem je to što ne postoji stalan kontakt sa lokalnom samoupravom. Naša ideja je osnivanje kancelarije za OSI koja bi bila spona između organizacija i donosilaca odluka. Zbog loše informisanosti često ne stignemo na vreme da reagujemo. Kada greška postane vidljiva, ispravljanje mnogo košta. Bilo da je u pitanju pristupačnost, zapošljavanje, transport, potrebna je stalna komunikacija. To je dosta veliki problem, ne samo u Zrenjaninu. Da li nadležni konsultuju Udruženje pri obnovi infrastrukture?
– Iako je Zrenjanin zbog svog reljefa dosta pristupačan, prilagođavanje infrastrukture treba da se rešava daleko sistematičnije na nivou celog grada. U zadnjoj deceniji se dosta objekata adaptiralo, ali mi se čini da se poslednjih godina manje o tome razmišlja. Funkcionalnost se često ne uzima u obzir kada se prave novi objekti. Na primer, Medicinska škola je totalno nepristupačna, centralna zona nije napravljena po konceptu univerzalnog dizajna – nema taktilnu stazu, ivičnjak kod Muzeja je tek nakon nekoliko godina spušten. Kada te stvari budu obuhvaćene projektima rezultati će biti daleko bolji. Dobar primer je TC „Big”. Koliko su pristupačne javne ustanove i škole?
– Pre desetak godina, kada je postojala komisija za pristupačnost Grada, radili smo analize objekata. Tada smo imali bolju sliku, a sada nemamo gotovo nikakvih informacija. Poneki problem u školama se reši kada se pokrene inicijativa.
Postoji mnogo problema u vezi sa dostupnošću obrazovnih objekata i zdravstvenih ustanova. Oni se moraju rešiti sistemski, u skladu sa standardima i u komunikaciji sa korisnicima. To je od prilične važnosti za celu zajednicu, ali od nas niko ne traži savet. Kakav je položaj OSI na tržištu rada?
– Mnogi naši članovi traume su doživeli u kasnijem stadijumu života. Oni koji su uspeli da se snađu u novoj situaciji nastavili su školovanje i zaposlili se. Članovi našeg Udruženja češće su zastupljeni na ozbiljnim pozicijama u firmama, ali deo njih ne može lako da dobije posao.
Kod poslodavca još uvek nisu razvijeni svest i znanje o mogućnostima i podršci koju mogu da dobiju. Postoje programi NSZ za zapošljavanje, ali se ne koriste koliko bi trebalo. Podaci pokazuju da poslednjih godina broj zaposlenih na ovaj način miruje ili je u laganom padu. Zaposlenje zavisi i od OSI i njihove volje da izađu iz mikrosredine i krenu da rade. Nije ključno samo da imaju znanje, već i kako da dođu na posao i u tom prostoru funkcionišu. Da li su članovima Udruženja dostupni personalni asistenti?
– U Srbiji ova vrsta podrške postoji u preko 15 gradova. U pitanju je vrlo važna stvar koja u Zrenjaninu nije prepoznata. Osobama sa invaliditetom je jako teško da funkcionišu bez personalne asistencije, posebno kada ostanu same. Uz ovu podršku mogu da ostanu aktivne u mikrosredini u kojoj žive, umesto da budu negde zatvorene ili da odlaze u ustanove. Postoji lična asistencija za decu koja idu u osnovnu školu, ali kasnije ta podrška nestaje. Donosioci odluka kao najveći problem ističu nedostatak novca, ali to ne treba da bude izgovor.
Udruženje organizuje različite ekološke akcije, koliko vam je bitno da delujete proaktivno?
