(Ne)stabilnost javnog duga i statističke zavrzlame

Piše: dr Dejan Molnar,
vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

Javni dug predstavlja ukupan iznos obaveza države u određenom trenutku. Pri tome, podrazumevaju se finansijske obaveze svih nivoa vlasti (republičke, pokrajinske, lokalne), fondova socijalnog osiguranja (zdravstvenog, PIO, služba za zapošljavanje) i javnih preduzeća. Sastoji se od direktnih (uzeti zajmovi) i indirektnih (izdate garancije) obaveza.
Odnos između javnog duga i bruto domaćeg proizvoda (BDP) je jedan od najvažnijih pokazatelja održivosti javnog duga. Jedan je od pet kriterijuma konvergencije čije ispunjenje predstavlja preduslov za članice EU koje žele da postanu deo Evropske monetarne unije – EMU, jedinstvenog monetarnog područja na kojem se kao zajednička valuta koristi evro. Prema ovim kriterijuma koji su definisani u Mastrihtu, pa se stoga nazivaju i „Mastrihtski kriterijumi konvergencije”, visina javnog duga ne bi smela da pređe 60 odsto vrednosti BDP-a.
U Srbiji se javnom dugu posvećuje velika pažnja. Čak je Zakonom o budžetskom sistemu propisana gornja granica udela javnog duga u BDP-u, koja iznosi 45%. Međutim, ovaj nivo je u našoj zemlji, uprkos zakonskom ograničenju, premašen još 2012. godine kada je dostigao vrednost od 52,9% (zakon se od tada krši). Maksimalnu vrednost ovaj pokazatelj je imao 2015. godine – čak 70% BDP-a, da bi krajem juna 2021. godine iznosio 55% BDP-a.
Prema podacima Ministarstva finansija, javni dug naše države je za poslednjih deset godina skoro udvostručen – sa 14,8 milijardi evra krajem 2011, povećan je na čak 28,3 milijardi evra krajem juna 2021. godine. Ipak, možda i više od toga trebalo bi da zabrinjava valutna struktura javnog duga Srbije, pošto je čak 51% ukupnih obaveza u evrima, 12,2% u američkim dolarima, oko 4% u drugim valutama, dok je „svega” 30,6% u dinarima.
Bruto domaći proizvod „saopštava” koliko je u toku jedne godine proizvedeno i na tržištu realizovano finalnih dobara i usluga na području Srbije po tržišnim cenama. U pitanju je dinarski zbir tekućih cena (tzv. nominalni BDP). Kada se ovaj iznos podeli prosečnim kursom evra, dobija se vrednost BDP-a u evrima. Međutim, BDP iskazan u evrima je statistička konstrukcija, a ne realna kategorija. Što je kurs evra niži, odnosno dinar jači, naš BDP izražen u evrima će biti veći.
Posledično, i svi pokazatelji koji se u odnosu na njega računaju će biti „lepši”, između ostalih i koeficijent javnog duga. Kada bi kojim slučajem došlo do rasta kursa evra, odnosno do slabljenja (depresijacije) dinara u odnosu na evro, ovaj pokazatelj bi izgledao mnogo lošije. Hipotetički, kada bi dinar oslabio za 10 odsto, kurs bi bio na nivou od oko 130 dinara za evro. Tada bi, praktično „preko noći” došlo do porasta udela javnog duga u BDP-u na više od 66%, a da se država nije dodatno zadužila ni za jedan jedini evro.
Poruka (i pouka) je da države koje se zadužuju u inostranim valutama nikada ne mogu imati pouzdane pokazatelje o svojoj stvarnoj zaduženosti. Po pravilu, uvek se radi o statističkim konstruktima. Oko 70 odsto naših dugovanja je u stranim valutama, a BDP se ostvaruje u dinarima. Svako slabljenje dinara u odnosu na evro ili dolar značiće ugrožavanje finansijske i makroekonomske stabilnosti. Veći rizik zahteva i veći oprez.