Imao je samo sedam godina kada je nestalo sunce. Posle povrede i dve operacije, svetlost je zamenila tama. Likovi roditelja, sestre, slike rodnih Melenaca preselili su se u sećanje…
Danas, Nikola Lozanić ima 26 godina. Ima beli štap i tamne naočare. Nema posao.
– Završio sam Srednju medicinsku školu u Beogradu, 2016. godine, i stekao diplomu fizioterapeuta. Po završetku školovanja, stažirao sam šest meseci, a zatim dva meseca volontirao u Specijalnoj bolnici za rehabilitaciju „Rusanda”, ukupno sam sa prekidima tu radio 15 meseci. Ali, nisam dobio posao, mada se Milan Stošić, predsednik Saveza slepih Srbije, obratio rukovodstvu Banje. Konkurisao sam od 2017. godine i ništa, za mene nema posla – kaže Nikola koji je u našu redakciju došao sa ocem Boškom.
U BEOGRAD, U ŠKOLU, DO DIPLOME
Ali, nevolja nikada ne ide sama – pre deseteg godina, ostao je bez majke: ni njena upornost, niti njihova ljubav i briga nisu bili dovoljni da savlada opaku bolest. Nikola je teško primio istinu da mama više nije sa njima… Nedostaje im i danas…
Zbog majčine smrti, napravio je pauzu u školovanju, ali je, uprkos svim nedaćama, stekao diplomu fizioterapeuta, a potom se osposobio i za masera…
– Vozio sam ga u Beograd na predavanja. Grad nam je pomogao, moram to da kažem. Snimali smo lekcije, tako je savladao školsko gradivo… Išli smo u Beograd i po hladnoći, i kada je toplo, i gladni, i žedni. Imao je 54 ispita – priča nam Boško i dodaje da je i kćerka Milana (sada Gaborov) fizioterapeut, takođe bez posla.
Veliku zahvalnost Nikola duguje pokojnom Mihalju Apru, fizioterapeutu koji je takođe bio slep. On je Nikoli pomogao da savlada posao…
ČEKA ODGOVOR IZ MINISTARSTVA
Posla, izgleda, za njega nema. Samo hoću da radim, poručuje Nikola koji već polako gubi nadu. A praznici su blizu. Možda je to vreme i kada se ispunjavaju želje…
– Obratio sam se i kabinetu predsednika Vučića početkom jula ove godine. Generalni sekretar Nikola Selaković nas je pismeno obavestio da je pismo uputio nadležnom Ministarstvu zdravlja. Odgovora nema – upoznaje nas Boško.- Kao roditelj, ja više nemam snage da se borim sa bezosećajnim ljudima. Nikola i ja nismo ni u jednoj stranci…
– Da li ja sa slepim detetom treba da napustim ovu našu prelepu Srbiju kojusam branio 1990. godine u ratu – pita Boško ali odgovora (još) nema…
U Nikolin i Boškov svet radost unose Milanine dve kćerkice od dve i četiri godine koje kažu da je Nidža najbolji ujak na svetu. A Nikolini dani, posebno ovi zimski, prolaze u čitanju knjiga i časopisa napisanim Brajevim pismom. Sluša muziku iz 90-ih…Kad god može, u Udruženju u Zrenjaninu igra šah i sa njima učestvuje na turnirima.
Leti, sa tatom ide u šetnju biciklom. Najlepše je, ipak, kada se otac i sin otisnu čamcem i plove po Tisi.
Život ide napred, kaže Nidža. Ali, da bi zaista tako i bilo, ovom hrabrom mladiću potrebno je da radi, i to posao za koji je kvalifikovan… Jer, kada bi bio zaposlen, život bi za Nikolu Lozanića zaista krenuo dalje…
ZLATNE RUKE
Kod osoba koje su izgubile vid pojačavaju se ostala čula, naročito osećaj za dodir, zbog čega njihove zlatne ruke mogu pružiti kvalitetniju masažu – mišljenja su stručnjaka.
