Strah od matematike” je toliko uvrežen spoj reči da je teško zamisliti drugi školski predmet u ovoj sintagmi. Toga su svesni i stručnjaci, te su tokom decenija istraživanja utvrdili da je reč o osećaju anksioznosti kod đaka. Pokazano je da među školskom populacijom vlada uverenje da je matematika težak, ali važan predmet. Primećeno je da tome može doprineti nastava u kojoj se insistira na oceni i tačnom rezultatu bez interesovanja za postupak rešavanja zadatka.
„Đačkim baukom” bavile su se i psihološkinje zagrebačkog Filozofskog fakulteta pre desetak godina. Zaključile su da bi stručnjaci trebalo da se potrude da bolje razumeju kako se učenici ponašaju na časovima matematike. Vele da više podrške valja pružiti nastavnicima i roditeljima u promeni đačkih stavova i izboru prikladnijih načina podučavanja.
O tome kako izgleda nastava ovog predmeta kod nas i kako je on pronašao uspeh među brojevima, formulama i geometrijskim telima, govori Nikša Čvorović, učenik generacije Zrenjaninske gimnazije i osvajač prvog mesta na ovogodišnjem republičkom takmičenju iz matematike.
Naš sagovornik je od jeseni student novosadskog Fakulteta tehničkih nauka na smeru softverski inženjering i informacione tehnologije. Sklonost ka prirodnim i tehničkim disciplinama nosi iz porodice – mama mu je profesorka hemije, a tata inženjer metalurgije. Oni su uočili da Nikši idu od ruke matematika i fizika te su ga podsticali na učešće na takmičenjima. U OŠ „Petar Petrović Njegoš” Nikša je vežbao sa nastavnicom Jelenom Lakatuš, a na prirodno-matematičkom smeru u Gimnaziji sa nastavnikom Vojinom Tolmačem.
Nikša ocenjuje da đačka odbojnost prema matematici počinje u nižim razredima osnovne škole.
– Na prvom mestu, mislim da od početka treba kvalitetnije predavati ovaj predmet. Često učiteljima i nastavnicima nije problem da ispredaju gradivo već da ga valjano objasne i da svemu posvete dovoljno pažnje. Kako je u matematici sve povezano, ukoliko se zaostane sa jednom lekcijom, zaostaje se i sa svim sledećim. Ovaj predmet zahteva više razmišljanja i povezivanja nego konkretnog učenja – predočava Nikša. „Rupe” u znanju primetio je kod vršnjaka kojima je držao časove.
– Nedavno sam objašnjavao da se upisana i opisana kružnica trougla konstruišu pomoću simetrale ugla i stranica, ali ako đak ne zna šta je simetrala, neće znati ni ovu lekciju. Zaista se mnogo nepoznanica naniže kada od starta određena lekcija nije jasna. Tako đaci dođu u više razrede pa ne razumeju ono što bi trebalo da su učili u trećem, što je alarmantno. Ne znam koliko su tu krivi profesori, učitelji i nastavnici što ne uočavaju da deca nešto ne znaju, a koliko i sami učenici – konstatuje naš sagovornik. Primećuje da đaci neretko nisu dovoljno posvećeni, pravdajući se da je za matematiku potreban poseban talenat.
– Vršnjaci ističu da je meni lako jer mi to ide od ruke. Međutim, i ja moram puno da vežbam, nije mi ništa palo s neba. Istina je da učenicima neki predmeti „idu” bolje, a neki lošije, ali svako može da uloži rad i da se potrudi da postigne dobar rezultat. Verujem da postoji dosta dece koja imaju kapaciteta za matematiku – navodi Nikša.
On pritom ne gubi iz vida ni druge faktore koji utiču na nastavu „đačkog bauka” – poput velikog broja učenika u odeljenjima. Tada oni kojima je potrebna dodatna podrška ne mogu očekivati da im se predavač posebno posveti. Dopunska i dodatna nastava teško padaju zbog prebukiranih rasporeda časova, ističe Nikša.
– Đaci su često demotivisani usled obimnog i zastarelog gradiva i jurenja dobrog proseka za nastavak školovanja – primećuje naš sagovornik.
Jedan dobar čas matematike, prema Nikšinom viđenju, počinje postavljanjem teorijskog uvoda, koji se ne sastoji samo od ispisivanja već i od izvođenja formula, teorema i definicija. Nakon toga se radi njihova primena u jednostavnijim, a potom u težim zadacima.
– U tome treba da učestvuju i učenici, a ne samo nastavnik. Takođe, potrebno je da po dolasku kući učenik sve još jednom ponovi i izvežba. Znam da mnogi to često ne rade – primećuje Nikša.
Među đačkom populacijom česti su „filozofi” koji ne vide značaj veštine rešavanja jednačina, smatrajući da znanje mora biti merljivo i da odmah donese korist. Međutim, matematika nas uči da razmišljamo, objašnjava naš sagovornik.
– Neki poslovi zahtevaju više, a neki manje matematike. Iako ova nauka nema uvek direktnu primenu, mislim da je značajno vežbati jer tako učimo da pravilno rasuđujemo i donosimo odluke – zaključuje mladi sugrađanin.
Milana Maričić
ĐACI NEDOVOLjNO OBAVEŠTENI O AKTIVNOSTIMA
O vezi matematike sa klimatskim predviđanjima, pametnom poljoprivredom i bio-tehnologijom bilo je reči na ovogodišnjoj manifestaciji „Maj – mesec matematike” Centra za promociju nauke. Međutim, o većini takvih dešavanja školska populacija nije dovoljno obaveštena, smatra Nikša. On je za kviz Matematičkog fakulteta u Beogradu „HS algoritam” čuo od druga iz Subotice. Oformili su tim i na kraju osvojili treću nagradu. Pored toga, ove godine je na takmičenju „Kengur bez granica” Društva matematičara Srbije stigao do drugog mesta.
NE TREBA BEŽATI OD NOVIH TEHNOLOGIJA
Nikša se opredelio za studije softverskog inženjeringa i informacionih tehnologije jer omogućavaju široku dalju specijalizaciju, a u pitanju je oblast koja je u stalnom razvitku. Inače, njegova interesovanja obuhvataju i druge sfere. Učestvovao je u gimnazijskim javnim časovima koje su organizovali nastavnici Senka Jankov i Edi Daruši, a takođe je bio član Đačkog parlamenta. U slobodno vreme čita, sluša muziku, a voli i arhitekturu. – Imam sa kime da razmenim utiske, u Gimnaziji svako može da pronađe nekoga sa sličnim interesovanjima, a uostalom, sa modernim tehnologijama možemo sa svima komunicirati. To ne bi trebalo sakrivati od dece. U onlajn komunikaciji moramo voditi računa isto kao i u stvarnoj – smatra Nikša.
