Krajem avgusta stupio je na snagu Pravilnik o bezbednosti dečjih igrališta Ministarstva privrede, koji, između ostalog, propisuje postavljanje gumenih površina za ublažavanje udara, opremanje igrališta javnim osvetljenjem, klupama, kantama za smeće, kao i rekvizitima koji ispunjavaju seriju evropskih standarda. Vlasnici igrališta biće odgovorni za bezbednost i održavanje, a to su uglavnom lokalne samouprave. One bi i same trebalo da donesu akte koji će biti usklađeni sa ovim Pravilnikom.
TOBOGANI KOJI UDARAJUNA OGRADU
– Do donošenja pomenutog Pravilnika, u Srbiji nisu postojali propisi koji bi regulisali stanje na igralištima. Ovu oblast donekle je definisao Zakon o bezbednosti proizvoda (što je bio delokrug Ministarstva trgovine), a za pravni osnov Pravilnika, pored ovog Zakona, uzet je i Zakon o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti – rekao je Zoran Bakić, predsednik radne grupe koja je izradila Pravilnik o bezbednosti dečjih igrališta i član Sektora za kvalitet i bezbednost proizvoda Ministarstva privrede. On je, zajedno sa Aleksandrom Starčevićem, pomoćnikom ministra privrede, predstavio Pravilnik na javnoj raspravi održanoj krajem maja u Zrenjaninu.
– Duže vremena se u Sektoru bavimo bezbednošću dečjih igrališta i praktično smo krenuli od belog papira. Došli smo do zaključka da su glavni uzroci povreda na igralištima neodgovarajuća oprema, nestručna montaža i projektovanje igrališta, nedovoljna kontrola i neodržavanje – naveo je Bakić, pokazavši na fotografijama snimljenim po Beogradu primere loših igrališta: sa toboganima koji udaraju direktno na ogradu, kantu za smeće ili se završavaju na betonu, sa neadekvatnim rešetkastim podlogama i lošim rasporedom ljuljaški.
PRAVILA ZA MESTO I OPREMU
Kako navodi predsednik radne grupe, Pravilnik se odnosi na sva igrališta koja su javno dostupna – u vrtićima, privatnim i državnim, u školama, ustanovama, na benzinskim pumpama itd. Isključena su samo igrališta koja se nalaze na privatnom posedu.
U ovom propisu definisane su dve vrste zahteva – prvi se bave postavljanjem igrališta, a drugi se odnose na rekvizite i podlogu.
Tako se, na primer, igrališta ne mogu nalaziti pored područja bez adekvatnog odvodnjavanja, ili pored prostora koja se koriste za utovar, istovar ili čuvanje proizvoda. Zatim, njihov položaj mora da se planira, koliko je to moguće, što dalje od saobraćaja. Ukoliko je igralište postavljeno na udaljenosti manjoj od pet metara od područja saobraćaja ili parkinga, ono mora imati ogradu minimalne visine jednog metra, bez izbočenih i oštrih elemenata.
Što se tiče opreme, Pravilnik između ostalog zabranjuje opremu koja ima slobodnu visinu pada veću od tri metra. Takođe, ispod rekvizita poput ljuljaški, tobogana, žičara, vrteški, mora se nalaziti površina izrađena od sintetičkih materijala. Kao podloga za ublažavanje udara na dečjem igralištu ne može se koristiti travnjak.
AKO NE ISPUNJAVA PROPISE, IGRALIŠTE NE MORA DA POSTOJI
Imenovano telo, koje angažuje vlasnik, obavljaće redovne i vanredne preglede igrališta. Ono će ocenjivati usaglašenost sa Pravilnikom o bezbednosti dečjih igrališta, prilikom čega će izdavati ispravu, tj. sertifikat. Imenovano telo može biti privredni subjekat koji ispunjava uslov Instituta za standardizaciju Srbije da bude kontrolno telo. Ono će raditi redovne preglede kada se otvori novo igralište i posle toga jednom godišnje. Postojeća igrališta imaju prelazni period od tri godine da se usklade sa Pravilnikom.
Šta ako lokalne samouprave, kao vlasnici igrališta, ne uspeju da ispune ove uslove?
– Igralište ne mora da postoji, ako nema sredstava da se ono uredi, i tada mora da se zatvori. Mora da bude bezbedno za decu – poručio je Zoran Bakić.
Kako bi Predškolska ustanova (PU) mogla za tri godine da uskladi sa Pravilnikom oko 20 igrališta koliko ih postoji u vrtićima, pitao je na javnoj raspravi jedan od zaposlenih u PU Zrenjanina.
– Preporuka je da osnivaču napravite godišnji spisak igrališta kada ćete koja sanirati i da za to tražite pare iz budžeta jer nemate sopstvena sredstva. Ne trebate da uradite sve u ovoj godini, ali možete svake godine, na primer, po šest. To je, pretpostavljam, prihvatljivo za lokalnu samoupravu. Suština je da oblast dečjih igrališta moramo da uredimo. Sada kada dođe do nekog problema, svi se izmiču i niko nije nadležan – rekao je Aleksandar Starčević.
Osim imenovanog tela, u kontroli igrališta trebalo bi da bude angažovana i inspekcija – navode u Sektoru za kvalitet i bezbednost proizvoda Ministarstva privrede.
– Nadzor nad rekvizitima i nad samim dečjim igralištem, po osnovu postojećeg pravnog okvira, u rukama je tržišne i komunalne inspekcije. Komunalna inspekcija je pre svega upućena na već postavljena igrališta, dok tržišna inspekcija obavlja nadzor nad proizvodima u prometu i u upotrebi.
Kako je Aleksandar Starčević nedavno izjavio za „Tanjug”, Pravilnik ima odloženu primenu za tri meseca, tako da ona počinje od 23. novembra, što je period koji pre svega služi da bi se angažovala tela koji će kontrolisati stanja na igralištima
ZADACI ZA LOKALNU SAMOUPRAVU
Ovaj Pravilnik treba da podstakne lokalnu samoupravu da sačini registar postojećih igrališta i da potom donese propise kojima će
se angažovati komunalna inspekcija i komunalna policija, koja
obilazi grad i koja može da ukaže na probleme komunalnoj inspekciji, rekao je pomoćnik ministra privrede Aleksandar Starčević.
– Tako je, na primer, regulisano u Beogradu i Nišu. Za održavanje igrališta tamo su zadužena javno-komunalna preduzeća, a u Zrenjaninu bi to moglo da bude JKP „Čistoća i zelenilo”. To bi sve grad trebalo da definiše aktom. Zapravo smo ovim Pravilnikom „gađali” lokalnu samoupravu jer ona mora da vodi računa o najmlađim sugrađanima.
