dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Bilo čije prognoze i iznošenje konkretnih cifara u vezi sa ekonomskim posledicama pandemije korona virusa treba uzimati sa najvećom mogućom rezervom. Nepouzdanost procena dolazi otuda što što nam danas nije poznato mnogo toga: koliko će ova kriza trajati, šta će se sve negativno dogoditi tokom njenog trajanja, ko će i u kojoj meri njome biti pogođen, da li će se epidemija ponoviti i slično. Može se reći da se još uvek nalazimo u potpunom mraku. Ono što se danas kaže, već sutra može delovati kao potpuno pogrešno.
Od epidemiologa se moglo čuti da se mi zapravo nalazimo u ratu protiv korona virusa. Jedini način da se spreči eksponencijalno širenje bolesti izazvane ovim virusom jeste socijalno distanciranje. To podrazumeva prestanak obavljanja redovnih poslovnih aktivnosti za veliki broj ljudi i preduzeća. U mnogim delatnostima poslovna aktivnost je potpuno zamrla, dok se u ostalim odvija usporeno i otežano. Ukoliko ljudi ostanu kod kuće, proizvodnja opada i ljudi ostaju bez plata, odnosno bez sredstava za život. Ukoliko idu na posao, rizikuju da obole i da šire zarazu.
U ovoj veoma delikatnoj situaciji najugroženiji su zaposleni u privatnom sektoru, posebno oni koji rade u delatnostima koje su najviše pogođene pandemijom (ugostiteljstvo, turizam, razne usluge, međunarodni transport, kultura, sport, zatim prerađivačka industrija itd.). Preduzeća u kojima rade suočavaju se ili sa zabranom obavljanja delatnosti ili sa drastičnim smanjenjem tražnje za svojim proizvodima i uslugama. U oba slučaja poslodavci su „preko noći” ostali bez prihoda, pa ne mogu da isplaćuju zarade svojim radnicima. Zaposleni u javnom sektoru, kao ni penzioneri (za sada) nisu ugroženi, pošto im je garantovano da će redovno dobijati svoja primanja koja se finansiraju iz budžeta.
Koje mere državne pomoći bi bile najsmislenije u ovom trenutku? Osnovni cilj (interes) donosilaca odluka bi trebalo da bude očuvanje nivoa životnog standarda ovih oko 1,5 miliona ljudi i njihovih porodica, uz ohrabrivanje da ne rade (gde god je to moguće) kako bi se epidemija kontrolisala, a da se pri tome pomogne i preduzećima.
Stoga, koliko god delovala nestandardno (neudžbenički), čini se da bi jedna mera ekonomske politike možda ublažila akutne probleme. Jedina smislena pomoć države preduzećima jeste da im smanji troškove. Troškovi zaposlenih su među najvećim stavkama. Dakle, država bi pokrivanjem troškova zarada (u što većoj meri – to bolje) u toku trajanja krize, delovala u pravcu rešavanja dva goruća problema: 1. finansijskog rasterećivanja ugroženih preduzeća i 2. obezbeđivanja novca za radnike tih preduzeća, kako bi mogli da rade smanjenim/minimalnim intenzitetom, kako bi se obezbedilo poštovanje socijalne distance, kao osnovnog oružja u borbi protiv virusa korona.
Država bi za sve ugrožene sektore i preduzeća trebalo da preuzme isplatu postojećih neto zarada (u celosti ili u što većem procentu), kao i da oslobodi preduzeća obaveze plaćanja poreza i doprinosa na zarade dok traje epidemija. Čini se, prema najavama, da je naša država opredelila nedovoljno novca (oko 230 miliona evra mesečno, tokom 3 meseca) za ove namene. Tek nakon završetka rata sa korona virusom treba sagledavati na kojim osnovama će se nadalje odvijati ekonomski i društveni život u zemlji i u svetu, pa u skladu sa tim i donositi eventualne nove mere podrške privredi.
