Posvećen višedecenijski rad i prezentovanje najvrednijeg što naš grad baštini razlozi su zbog kojih je istoričarka umetnosti i viša kustoskinja Olivera Skoko nedavno zaslužila najviše muzejsko zvanje. U ovdašnjoj krovnoj ustanovi kulture vodi Zbirku likovne umetnosti. Članica je Muzejskog društva Srbije i Međunarodnog saveta muzeja (ICOM).
Autorka je brojnih izložbi koje Zrenjaninci pamte, između ostalih i „Dakle, Vi ste taj Uroš Predić?”. Dobitnica je priznanja resornog Ministrstva „Kulturni obrazac” u 2018. godini. Za postavku „Merak mi je…” ovenčana je najznačajnijom nagradom u karijeri „Mihajlo Valtrović”. Muzejsko društvo Srbije označilo ju je kao najbolji projekat u 2021.
Takođe, Olivera Skoko se godinama bavi i književnim radom. Do sada je objavila tri romana. U nekoliko navrata proglašena je za ličnost godine u oblasti kulture, po izboru čitalaca lista „Zrenjanin”.
Koliko vremena, truda i odricanja stoji iza Vašeg rada, i u kojoj meri će zvanje muzejski savetnik biti motivacija za dalje napredovanje?
– Volela bih da merilo moga rada pre svega bude uložena ljubav, izazovi i inspirativni ljudi, više nego odricanje i utrošeno vreme. U tom smislu sticanje zvanja muzejskog savetnika doživljavam samo kao potvrdu da sam bila u mogućnosti da deo tog svog rada zaokružim temom koju sam nazvala: „Metode interpretacije i predstavljanja elemenata kulturnog nasleđa na primeru izložbe Merak mi je…”. Želela sam zapravo da naglasim da izložba danas može biti doživljaj i za one koji je posećuju, ali i one koji je kreiraju. Stoga uživanje, emocije i iskustvo su u savremenoj muzeologiji jednako važni kao i samo predstavljanje kulturnog dobra. Zaduženi ste za izuzetno vrednu kolekciju. Koliko je zaista dostupna publici? Šta vidite kao najveći izazov u njenom predstavljanju kako na domaćem, tako i van lokalnog terena?
– Zbirka likovne umetnosti broji gotovo 1.600 predmeta, a po sadržaju i značaju je jedna od najvrednijih u našoj zemlji. Poseban akcenat daje Legat Uroša Predića koji je njen deo. Dostupna je posetiocima kroz stalnu postavku, ali i povremene izložbe koje realizujem. Osećam veliku čast i odgovornost u vođenju ovakve kolekcije koja pruža brojne mogućnosti predstavljanja i publikovanja. Uz to, s ponosom ističem da su samo u proteklih nekoliko godina, mnoge postavke koje su organizovale Galerije Matice srpske ili SANU-a neizostavno uključivale i naša dela kao pozajmicu. „Dakle, Vi ste taj Uroš Predić”, „Intimni prostori Mirjane Nikolić Pećinar” deo su Vašeg uspešnog rada. Da li najavljujete nešto „krupno” što će zainteresovati Zrenjanince?
– Savremena muzeologija podstiče na praksu da izložba može biti događaj i ako se predstavi jedna slika, naravno u određenom kontekstu ili, kako bi se reklo, „ako ima priču”. Takođe, važna su tzv. uvezivanja više pojava, ličnosti, komparacije, paralele…Sve to pruža kustosu mogućnost da napravi nešto što biste Vi rekli „krupno”. Volela bih u narednom periodu da to pokušam sa našim Todorom Manojlovićem koji ima puno toga i danas da kaže.
Iza Vas su i tri knjige koje su dobro prihvaćene u javnosti. Kako na njih danas gledate, i da li ćete obradovati Vaše čitaoce novim delom?
– Čini mi se da sam malo zapostavila taj deo svog izraza, ali u poslednje vreme osećam da dugujem sebi povratak tom literarnom putovanju. Još čekam neki „dobri vetar” jer pisanje, uprkos ovom brzom vremenu, najlepše je ako je sporo i ako stvara neki lični mir. Na društvenim mrežama često komentarišete kulturni i javni život u Gradu? Šta mu nedostaje i šta biste promenili?
– Dešavalo mi se često da prisustvujem nekom dobrom kulturnom događaju i da čujem tada među sugrađanima komentar; „Ovo je odlično, kao da nije u Zrenjaninu”. Pitam se, kako smo došli dotle da nešto što je dobro nije ujedno i svojstveno Zrenjaninu. Svoj grad zaista volim i nikada ne komentarišem sa zluradošću već sa nadom da može da se nešto popravi. Verujem u pojedinca, stručnost, integritet. Znam da je sve to danas upitno, ali uzdam se u male korake i pobede sa nadom da ću jednom čuti: „Ovo je odlično, zato što je to Zrenjanin”. Ustanove kulture se trude da tokom godine pripreme bogat program za sve generacije. Desi se, neretko, da su neposećeni. Da li su Zrenjaninci „teška” publika, nezainteresovani, neinformisani ili je nešto drugo u pitanju?
– Konstatujemo često kako nam je glavni trg pust. Ali s druge strane; takođe svedočimo da nam je pozorišna sala gotovo uvek puna. Izložbe u našem Muzeju su posećene, kao i koncerti u Kulturnom centru. Kulturne potrebe dolaze na kraju lestvice svih čovekovih potreba i one se neguju kroz ceo život. Ili ne. Ne možete nikog naterati na neki kulturni događaj, ali možete se potruditi da pružite priliku publici da bude deo toga, da joj se obraćate direktno, jasno, savremenim izrazima. Takva upitana i zainteresovana javnost konačno može biti brojna, ali i ponosna što se nešto zapaženo i dobro događa baš u njihovom gradu. Valjda nam je svima to cilj. Vaš projekat u saradnji sa našim Listom je „Kultura plus”. Kako ste zadovoljni i koje povratne informacije o njemu imate?
– Drago mi je da je list „Zrenjanin” podržao tu ideju i da smo zajedno realizovali nekoliko paralelnih intervjua u kojima su se predstavili, kroz uporedne životne priče, brojni kulturni stvaraoci iz našeg grada; s jedne strane oni koji ne žive više ovde ali Zrenjanin još osećaju svojim gradom, a s druge sugrađani koji i dalje doprinese njegovom kulturnom ambijentu. Zamislite grad koji zajedno udruženim snagama kreiraju Zrenjaninci koji su u njemu ostali i oni koji su otišli. To je grad o kojem sanjam.
Miroslava Malbaški Foto: Jovan Drndak Njegović i arhiva Muzeja
