U gradu mostova je pohađao Gimnaziju, a u gradu koji je dobio ime po mostu se proslavio „Mostarskim kišama“. Još kao dvadedesetogodišnjak bio bi veliki pesnik da je napisao samo tu pesmu. A napisao je kao da je imao tri života…
Kad je letos u Zrenjaninu oživeo sećanje na svoga prijatelja Duška Trifunovića, kome je naš grad bio prvo utočište nakon što je izbegao iz Sarajeva, Pero Zubac se setio i svojih zrenjaninskih dana.
Prošle su godine… Ko je bio Pero Zubac kada je došao iz Hercegovine kod prijatelja svoga oca Bogdana Gušića da nastavi školovanje i kako mu je bilo u Zrenjaninu? Kakvi su mu bili snovi i nade?
– Druga eksperimentalna gimnazija, Lerikova gimnazija kako su je đaci nazvali, najviše je po programu ličila na gimnaziju „Ivan Goran Kovačić” na Širokom Brijegu, u kojoj sam završio prva dva razreda. Po principu engleskih konvikta, imali smo posebne profesore, posebne zahteve, domski strogi režim, program elitistički u svakom pogledu, nastavnik fiskulture morao je biti državni prvak u nekom sportu. Imao sam izbor između Zadra i Zrenjanina, opredelio sam se, i na očev nagovor, za Zrenjanin. Prvi mesec, dok nisam dobio smeštaj u Đačkom internatu u Borisa Kidriča 35, bio sam gost Bogdana Gušića, u njegovoj lepoj garsonjeri u Maloj Americi. Bogdan me je uveče izvodio u baštu Hotela „Vojvodina” da ne budem sam, prve večeri video sam na njegovom noćnom stočiću, pored lampe, Šantićeve pesme. Ne sećam se kakvi su mi bili snovi, a nade je uvek bilo. U Zrenjanin se često vraćate, a iz Mostara zapravo nikada niste otišli iako ste napisali knjigu pesama „Povratak u Mostar”.
– U Zrenjaninu sam, poslednjih godina, sve češće, a u Mostaru sve ređe. „Mostarske kiše” napisane su u Novom Sadu, valjda trećina pesme je tkana od sećanja, tada veoma svežih, na neke novosadske trenutke, Mostar me je, kako bi rekao Duško Trifunović, posvojio, postao sam odmah sreski pesnik. (Mostar je bio srez u čijem je sastavu bilo moje rodno Nevesinje.) Povratak Mostaru je nastao sasvim slučajno, tražili su da dođem na ponovno postavljanje Šantićevog spomenika, nisam otišao, poslao sam pesmu koja je pročitana na otvaranju. Onda su se ređale druge pesme i 2005. godine u izdanju „Rabica”, koji vodi Goran Mikulić, sin velikog slikara Maria Mikulića, u Sarajevu, objavljena je i knjiga. Posetio sam Mostar, Sarajevo, Banja Luku, bilo je dirljivo, setno, nezaboravno. Da Vam je neko rekao nekada da će se sve ovo desiti, da će se Jugoslavija raspasti, da ćemo se deliti po nacionalnoj i verskoj pripadnosti, po onome ko koliko ima u nekretninama ili bankovnom računu, da li biste mu verovali? Rekli ste jednom: Živeli smo bolje. O kako samo bolje! Nikad više…
– Ne bih mu verovao. I sada bih ponovio reči koje ste citirali.
PRIJATELjSTVA OSTAJU…
Naša nekadašnja domovina se raspala ali prijateljstva nisu!
– Prijateljstva se gase, ne raspadaju se. Moja se, skoro u potpunosti, nisu gasila. S kim sam bio dobar, ostao sam dobar. Imam prijatelje u svim bivšim republikama. I puno njih rasutih po svetu. Kažete da ste imali srećno detinjstvo i mladost. Rano ste ostali bez majke, a imali ste bazgraničnu ljubav pet sestara. Radili ste posao koji volite, bili ste voditelj i urednik na TV, pisali kolumne… Da li je bilo naporno biti novinar i pesnik, istovremeno? Ide li to jedno uz drugo?
– Od novinarstva se živelo, sa umetnošću se živelo. Nije bilo teško, voleo sam novinarski rad, mislim da sam i umeo. Imao sam dobre učitelje, prvo Bogdana Gušića i Nićifora Todorovića, Zrenjanince, pa potom Ljubu Vukmanovića u „Dnevniku”, Jevrema Damjanovića u „Ekspres politici”, kad sam se obučio znao sam i sam. A sve vreme sam imao divni kišobran zaštite Miroslava Antića. Prve pesme ste napisali u širokobriješkoj Gimnaziji, a prvu pesmu objavili u studentskom sarajevskom listu „Naši dani”, kao učenik drugog razreda Gimnazije. Naslov pesme je „Kažu da tuga ima plave oči/a ona je imala oči kobaltno modre/i bila tužna…” Da li ste već onda želeli da budete poeta?
– Nisam želeo da budem poeta. Želeo sam da budem državni reprezentativac u fudbalu. Jedne davne godine, 1980. Desanka Maksimović i ja boravili smo sedam dana kao gosti Mostara, ugošćeni kraljevski, sa divnom pažnjom i poštovanjem. Desanka je htela sve da vidi. Kada smo posetili Hepokove ružičnjake, u sred vrelog leta, a ona je vrućinu bolje podnosila od mene, sreo sam inženjera Hasana Trčala koji mi je bio drug iz prva četiri razreda osnovne škole u Nevesinju i član moga mahalskog fudbalskog kluba. Kada sam ih upoznao Desanka je upitala moga Hasa: „Kažite mi Hasane, molim Vas, da li je moj Pero pisao pesme u detinjstvu”. A Hasan je odgovorio: „Drugarice Desanka, on je bio najdarovitiji fudbaler od svih nas. Šteta.” Od tog razgovora sačinio sam jednu raičkovićevski pričljivu pesmu koja će biti u mojoj najnovijoj knjizi koja uskoro izlazi u Sarajevu, opet kod „Rabic Arta”, sa naslovom „Glasovi iz tišine”, sa predgovorom Miša Marića, sada engleskog državljanina, i Gradimira Gojera, dragog mog sarajevskog prijatelja. Da li su za Vas jednaka ljubav, novinarstvo i poezija. Stavili ste tačku na novinarstvo („gotojo”, što bi rekla Vaša unuka Milena), a pišete poeziju, scenarija…
– „Tačka mačka”, što bi u šali rekla moja draga Vesna Kaćanski, dosta je i bilo. Hiljade članaka o svemu i svačemu. Skoro sve sam sačuvao u fasciklama na terasi, a nikako da smognem snage da sve to sredim i, možda, izbor najboljih tekstova objavim. Da ostane traga. Oženili ste se sa koleginicom sa studija na novosadskom Filozofskom fakultetu Draganom Vajdić. Nažalost Dragana je već dve godine na drugoj obali. Sinovi Vladimir i Miloš imaju svoje porodice, a Vaše unučice… Kakvo je to novo životno iskustvo?
– Kao dečak nisam mogao da zapamtim ni babu ni dedu ni sa jedne strane. Svi su otišli ranije. To iskustvo sa unukama je dragoceno. Skoro svakodnevno pomažem u čuvanju moje Milene i moje Mej, i ne pada mi teško ni kada mi je teško. „Mostarske kiše” ste objavili kao dvadesetogodišnjak 1965. godine u zagrebačkom „Telegramu”. Tu pesmu smo mnogo godina kasnije, prepisavali, recitovali…Da li i Vi, kako i većina čitalaca, uvek iznova zatreperite na ove stihove?
– Ne, ali uvek me obraduje kada čujem novu interpretaciju. Poslednja velika bila je u Beogradu u „Mikser hausu”, kada je pred sedam stotina mladih ljudi koji su u velikoj, pobožnoj tišini stajali, cele „Kiše” izgovorio veliki glumac Sergej Trifunović, inače, rođen u Mostaru. Ko su vaši pesnici? A koje knjige? Muzika?
– Blok, Pasternak, Rilke, Trakl, Radnoti, Cesarić, Sarajlić, Kaštelan, Raičković, Antić, Trifunović, teško je izdvojiti nekolicinu, knjige još teže, „Ana Karenjina”, „Veliki Getsbi”, „Čarobni breg”, „Američka tragedija”, „Doktor Živago”, „Braća Karamazovi”, „Derviš i smrt”, a muzika, pretežno klasika: od Rahmanjinova, do Miroslava Štatkića.
UMETNOST MENjA SVET NABOLjE Pobratimi su Vam Miroslav Antić, Duško Trifunković… Pesnik ste prijateljstva, ljubavi, dobrote i mira među ljudima… Verujete li u moć poezije i književnosti i u bolji svet?
– Verujem, neuništiva je moć umetnosti da menja svet nabolje. A verujete li i dalje da su žene bolji deo sveta?
– Da, uvek sam verovao. Šta je ostalo od novinarstva?
– Poneki intervju i ništa više. Volite da poklanjate knjige i obradujete se kada ih dobijete na poklon?
– Da, to je naučeni i stečeni ritual koji ne tamni ni u sećanju ni u zbilji svakodnevlja. Kažete da neki rat, drugim sredstvima, odavno traje, veliki se nadgornjavaju, a mali stradaju… Ko vodi i kuda ovaj svet?
– Veliki igrači velikih igara. Nadam se da je bipolarni svet, kakav je danas, nada da ćemo opstati na ovoj lopti u kosmosu. Zahvaljujući Vašem istraživanju, saznali smo mnogo detalja o životu porodice Dunđerski, ali i da Laza Kostić nije zaprosio Lenku? Napisali ste scenario za film „Doba Dunđerskih” u kojem igrate naratora, a mogli ste i Lazu da igrate?
– Nisam mogao, star sam za Lazu. Ja sam svoje uradio. „Večernje novosti” su objavile prelepo izdanje moje knjige „Lenka Dunđerska” i sada ide svakodnevno feljton iz knjige. O svemu brine moj stari dobri drug, mag izdavaštva, Milomir Kragović. Šta biste savetovali novinarima? A šta pesnicima?
– Novinarima da se čuvaju, a pesnicima da se nadaju. Da li je, po Vašem mišljenju, istina jedna ili postoji i postistina?
– I jedno i drugo. Na sreću. I nažalost. Kada biste ponovo živeli, šta biste promenili?
– Ništa. Branka Jajić
