Godišnja nagrada Podružnice lekara za zalaganje u oblasti primarne zdravstvene zaštite dodeljena je nedavno dr Biljani Todorić, lekarki opšte prakse, sa 30 godina rada u ambulanti u Banatskom Dvoru. Za ovo priznanje kaže da je kruna njenog zalaganja u poslu, koji ju je iskušavao više puta. Iako joj opšta medicina nije bila prvi izbor, zavolela ju je uz rad sa ljudima – a i oni nju.
– Volim neposredni kontakt sa celom porodicom, izabrani sam lekar deci i odraslima. Svaki dan je drugačiji, to je nekad čitava lepeza osećanja. Kada u čekaonici čujete pitanje „Je l‘ radi doktorka?”, osetite da zaista jeste njihovi i onda nije teško tu ostati do penzije – kaže doktorka Todorić.
Kako ste se opredelili za opštu praksu?
– Specijalizacija iz opšte medicine mi nije bila prvi izbor. Početak mog rada u struci obeležile su „teške” rane devedesete godine. Broj nezaposlenih lekara je bio ogroman, i bilo je nerealno očekivati specijalizaciju. Kolege koje su to mogle da priušte volontirale su bez materijalne podrške, ali za mene to nije bila opcija. Moja mala porodica je imala status podstanara, sa malim detetom i dva zdravstvena radnika zaposlena na određeno vreme. Sanjala sam o stalanom poslu i proširenju porodice. Posle tri godine sam se zaposlila za stalno, nakon čega mi se pružila šansa da specijaliziram opštu medicinu, što sam sa radošću prihvatila. Šta je najviše uticalo da ostanete u svojoj struci i zemlji?
– Razmišljala sam i o odlasku u inostranstvo, ali takve odluke se ne donose impulsivno, pogotovo kad već imate porodicu. Druga kultura, jezik, sredina, zatim nostrifikacija diplome, kao i nekoliko godina rada van struke uz odvojenost od porodice i prijatelja, za mene bi značio gubitak spokoja. Kad sam shvatila da u stvari ne sledim svoje snove, već bežim od sopstvenog straha i neizvesnosti, odlučila sam da ostanem i da se borim na svoj način. Ne znam da li je to bila najbolja odluka, ali zadovoljna sam time što sam ovde postigla, i što su moja deca odrastala okružena ljubavlju porodice, rodbine i prijatelja. Kakve su ovde mogućnosti za preventivu? To je svrha primarne zdravstvene zaštite?
– Preventivni pregledi, njihov sadržaj, obim i dinamika imaju dobru zakonsku regulativu. Težište preventivnog rada je u opisu poslova izabranih lekara, ali njegovo sprovođenje zavisi i od dobre informisanosti, raspoloživih resursa, kadrova, kao i opreme. Kroz model kapitacije predviđena je i materijalna stimulacija lekara koji povećavaju broj preventivnih usluga. Baš kad se učinilo da se stvari pomeraju sa mrtve tačke, desila se epidemija na koju se samo nadovezao nedostatak medicinara. Bojim se da će veliko opterećenje lekara biti ozbiljan problem za ostvarivanje plana u ovoj oblasti. Kakva je svest građana o primarnoj zaštiti?
– Iako postoji mogućnost da građani preventivne preglede obave o trošku obaveznog zdravstvenog osiguranja, veoma mali broj to i traži. Demotivišu ih gužve u ordinaciji, iracionalan strah da će im pronaći nešto loše, a oni koji se pravdaju nedostatkom vremena najčešće pogrešno shvataju životne prioritete. Mora postojati određena doza samodiscipline koja se neguje od najranijeg uzrasta. Moramo naučiti da je prava sreća otkriti zdravstveni problem na vreme, a ne plašiti ga se. Koji period pamtite kao najteži za ovdašnje zdravstvo?
– Za mene su to bile devedesete godine, kada je vladala nestašica lekova i sanitetskog materijala. Plate su tada bile toliko male, negde sam čak zapisala da sam u momentu podizanja zarade mogla da platim račun za TV pretplatu ili kupim pet litara mleka. Ako ga nađem. U tom periodu moja majka je bila teško bolesna, tako da nam je ušteđevina potrošena na nabavku lekova iz inostranstva. S druge strane, veoma sam teško podnela gubitak prijatelja i kolega u epidemiji korone. Da li je mlađi kadar spreman da isprati probleme koji danas postoje u zdravstvu?
– Dosta mladih odlazi u inostranstvo, pa se nekako prirodno i desila smena generacija, što je dovelo do nedostatka lekara. O tome se u proteklom periodu nije vodilo računa. Kada mladi spoznaju koliko se vrednuje njihov rad u inostranstvu i kod nas, razlike su evidentne i njihovi izbori za odlaskom nisu za osudu. Ipak, ni ta računica nije jednostavna. Verujem da će se mnogi vratiti, a svakako će manje odlaziti ako im obezbedimo dobre uslove za rad, usavršavanje i život, čime ćemo vratiti ugled profesiji. A u mladosti se sve može. Pište i poeziju u slobodno vreme. Koliko možete tome da se posvetite?
– Poezija je oduvek bila moja velika ljubav, ali sam pre par godina, na nagovor ćerke, otvorila Fejsbuk stranicu „Srce vuka – duša od pamuka”. Na njoj se nalaze isključivo moja dela: anegdote iz lekarske prakse, kratke smešne priče iz svakodnevnog života i naravno, pesme. Lekarski poziv je emotivno veoma zahtevan, potrebni su nam „ventili”, a ja sam svoj pronašla u pisanju. Neke pesme su dobile note, neke su prevedene, a neke se nalaze na repertoaru recitatora i izvan granica naše zemlje. Jedna od najpoznatijih je „Ne žuri kroz život tako”. Trudim se da živim u skladu sa stihovima ove pesme i mislim da mi dobro ide.
A. Ilijev
NIKO NEĆE DA RADI NA SELU
– Naišla sam podatak da na birou ima 1.400 lekara, ali eto nama se već mesecima niko ne javlja na konkurs za posao, što posredno govori o tome da im se ne dopada ponuđeno. Seoska sredina ne zvuči primamljivo za život, naročito kad nemate rešeno stambeno pitanje, pa čak ni autobusku liniju. Materijalna nadoknada je onda sramno niska u odnosu na uložen trud i novac – smatra doktorka.
