Plate nominalno veće, a cegeri sve lakši…

Piše: dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

Bruto domaći proizvod (BDP) je makroekonomski pokazatelj kojim se izražava veličina države u ekonomskom smislu. Iskazan po stanovniku, predstavlja indikator koji se koristi za merenje dostignutog nivoa ekonomske razvijenosti, posebno za potrebe međunarodnih komparacija. Međutim, kao i svaka agregatna veličina i on je manjkav, te ne može da odslika ukupnu ekonomsku stvarnost. U tom smislu, nije adekvatan za merenje i praćenje životnog standarda, tako da za većinu građana informacija o njegovoj visini i dinamici i nije naročito bitna.
U BDP se, na primer, uračunava i vrednost izgradnje sportskih objekata (stadiona) i sličnih građevinskih poduhvata, s tim što većina ljudi od toga nema nikakve koristi. Investicioni izdatci koji nemaju produktivan karakter imaju jednokratan efekat – vide se u BDP-u u godini u kojoj se dešavaju (realizuju) i nemaju značajnije naknadne, trajnije efekte na rast proizvodnje.
Slikovit je podatak da je u Srbiji u 2023. godini, bez obzira na realni rast BDP-a od 2,5%, došlo do pada prometa robe u trgovini na malo za 2,8% (mereno u stalnim cenama). To znači da su potrošači kupovali količinski manje proizvoda i usluga u maloprodajnim objektima, što je dobar „lakmus” o trendu kojim se kretao nivo životnog standarda.
Sa finansijskim poteškoćama se očigledno suočavaju i preduzeća. Prema podacima Narodne banke Srbije (NBS), u toku poslednje četiri godine (januar 2020 – decembar 2023) ukupan rast kredita za obrtna sredstva i likvidnost (dinarskih + deviznih i devizno indeksiranih) iznosio je 53,4%. Preduzeća su se za ove namene (finansiranje tekućeg poslovanja) dodatno zadužila za čak 2,2 milijarde evra, odnosno sa 4,2 (početak 2020.) na 6,4 (kraj 2023) milijarde evra. Za investicione svrhe, odnosno za finansiranje novih projekata, firme su se u daleko manjoj meri obraćale bankama, što ukazuje na prisustvo otežanih uslova poslovanja i neizvesnosti. Ova vrsta zajmova povećana je u periodu 2019-2023. godina za „svega” 947 miliona evra, sa 4,8 mlrd. na 5,75 mlrd. evra (rast od 19,7%).
Stanovništvo se u istom periodu (2020-2023) dodatno zadužilo samo po osnovu gotovinskih kredita za 1,43 milijarde evra. Pozajmice koje građani uglavnom koriste kako bi finansirali svakodnevne potrebe povećane su čak za 35%, sa 4,12 na 5,55 mlrd. evra. Ovo i ne čudi kada se ima u vidu da su u tom razdoblju najviše poskupela dobra koja se koriste za zadovoljavanje osnovnih potreba – hrana i bezalkoholna pića (za 52,8%) i stanovanja i komunalija (za 44%).
Sada smo u fazi da plate „jure” cene. Ipak, to ne ide tako jednostavno. Uprkos tome što je prosečna neto zarada po zaposlenom povećana sa 60.000 (početkom 2020) na skoro 90.000 (krajem 2023), životni standard ne raste. Po svemu sudeći, počinjemo da se suočavamo sa fenomenom koji je u ekonomiji poznat kao „inflacija troškova”. Do njega dolazi zbog toga što u uslovima kada rastu cene proizvodnih inputa (kao što su troškovi zarada), preduzeća taj teret nastoje da prebace na krajnje kupce, kako bi opstala na tržištu. To izaziva novi talas poskupljenja koji obezvređuje prethodno uvećane dohotke. Stoga nikoga ne treba da čudi to što su nam plate nominalno veće, a cegeri sve lakši.