PLIVAČ PROLETERA I REPREZENTATIVAC SRBIJE IVAN LENĐER O SVOJOJ TAKMIČARSKOJ KARIJERI, USPESIMA, USPOMENAMA, PLANOVIMA

Ponovo bih išao istim putem!

*Možda mi je sport ponešto i uskratio, jer sam imao bezbroj obaveza, ali mnogo toga mi je i doneo. Ne žalim za onim što sam, možda, „propustio” – kaže Ivan

Kada je 1996. godine došao na bazen sa željom da nauči da pliva, Ivan Lenđer nije ni slutio da će 22 godine kasnije okončati karijeru kao jedan od najboljih plivača koje je Srbija ikada imala. Na prvenstvu Evrope u Glazgovu naš dvadesetosmogodišnji sugrađanin i kapiten reprezentacije, sportista koji je više od 10 godina učestvovao na najvećim plivačkim smotrama i šampionatima, nakon trke na 100 m kraul rekao je zbogom takmičenjima, borbama sa rivalima, normama, stotinkama sekunde…
Ivan je rešio da novo životno poglavlje počne na drugom kraju sveta. Otputovao je u Dubai.
Šta planiraš dalje, čime ćeš se baviti?
– Jesam „izašao” iz bazena, ali ostajem i dalje uz njega. Radiću kao trener u Dubaiju, u klubu u kojem sam već bio pre nekoliko godina. Pokušaću da novim generacijama prenesem sve što znam. Odlazim, pre svega, jer tamo mogu da polažem za Britanske licence za plivačke trenere koje važe u celom svetu. Ta dodatna edukacija će mi mnogo pomoći u radu sa decom. Koliko ću tamo ostati, zavisi od mnogo faktora.

46 - 1 B Ivan Lendjer 1
Kako bi, ukratko, opisao svoju karijeru i da li bi ponovo išao istim putem?
– To je karijera sa mnogo uspona i padova. Bilo je lepih i ružnih momenata, ali sve to spada u deo priče koja je trajala 22 godine. I da mogu, sve bih ponovo uradio isto, ništa ne bih promenio. Išao bih istim putem. Bilo je tokom karijere menjanja trenera, načina i mesta treniranja i slično, ali sam uvek iz svega izvlačio maksimum. Možda mi je sport ponešto i uskratio, jer sam imao bezbroj obaveza, ali mnogo toga mi je i doneo. Ne žalim za tim što sam, možda, „propustio”.
A kako je sve počelo, da li se sećaš prvog treninga?
– Naučio sam da plivam kada mi je bilo šest godina zahvaljujući profesoru Đerđu Štefkoviću, a na bazen me je doveo ujak. Prvi trener mi je bio Zoran Manojlović, poznatiji kao Mane. Prve dve godine – od 1996. do 1998. – trenirao sam vaterpolo, ali kako sam bio mali za taj sport, prešao sam na plivanje. Nakon šest meseci osvojio sam prvu medalju – zlato na 50 m delfin na „Deda Mraz” mitingu u Novom Sadu. Od tada sam zavoleo plivanje i vodu. Nisam mogao da se odvojim od nje.
Koliko si ukupno odličja osvojio i koje ti je najdraže?
– Nakon te prve, medalje su se nizale, a osvajao sam ih u pionirskoj, juniorskoj, seniorskoj konkurenciji. Ne znam tačno koliko ih je ukupno, ali sigurno ih imam više 1000. Najdraže su mi dve: ona prva i ona zlatna sa Svetskog juniorskog prvenstva 2006. godine.
Šta smatraš najvećim uspehom u karijeri, a šta najvećim neuspehom? Koje trenutke nikada nećeš zaboraviti?
– Moj najveći uspeh je to što sam uspeo da ostanem u sportu sve ove godine, što sam stekao radne navike, naučio da budem disciplinovan, uporan, istrajan i što sam upoznao prijatelje za ceo život. Nijedna medalja ne može da se meri sa tim. Ne bih mogao da izdvojim neki poseban trenutak jer su sva takmičenja, pripreme, svaki trening bili posebni na svoj način. Nije uvek bilo lepo, ali čak i te loše trenutke ću pamtiti jer sam upravo iz takvih situacija najviše naučio.
Da li imaš neostvarenih ciljeva? Misliš li da si na nekom takmičenju mogao više da postigneš?
– Krivo mi je zbog izgubljene medalje 2012. godine na Evropskom prvenstvu u Debrecinu i što nisam ispunio normu za odlazak na Olimpijske igre u Riju. I od jednog i od drugog cilja delile su me stotinke sekundi. No, takav je sport, morao sam da naučim da se nosim sa tim. Da li sam mogao da postignem više ili ne – o tome sada ne vredi pričati. Greške su sastavni deo sporta, a ja znam da sam u svakom trenutku davao maksimum.

46 - 1 C Ivan i Dejan Pejinovic
Ko ti je najviše pomogao da istraješ?
– Najveća podrška su mi svakako mama i ujak. Osim njih, to je i Dejan Pejinović, čovek koji mi je više od trenera, poznaje me najbolje. Da nije bilo njega, ne bi bilo ni mojih rezultata. Naravno, mnogo je ljudi prošlo kroz moju plivačku karijeru i svi su podjednako zaslužni, pa čak i oni koji su malo manje verovali u mene. Pomogli su mi da budem još više motivisan, jer sam želeo da dokažem da nisu u pravu.
Da li si zadovoljan podrškom lokalne sredine i države? Šta bi u tom smislu moglo da se učini da se pomogne sportistima?
– Imao sam podršku u okvirima mogućnosti grada i države. Nisam nailazio na neke velike probleme, pa čak i kad ih je bilo, brzo i lako su rešeni, tako da sa te strane nemam šta da kažem. E, sad, kad bi moglo nešto da se promeni, definitivno bi trebalo profesionalnim sportistima olakšati život u smislu da mogu da završe studije, da im se na neki način osigura život posle sportske karijere. Na primer, mnogi imaju velikih problema kada okončaju aktivno bavljenje sportom ili kada se povrede, pa ne mogu da nastave da se takmiče. Neki se, jednostavno, izgube i ne znaju šta i kako dalje jer im je sport bio jedino što su imali.
Nekoliko godina radio si i kao trener pionira Proletera. Kakvi su uslovi za rad u Zrenjaninu, da li je moguće stvaranje novih plivačkih šampiona?
– Uslovi u Zrenjaninu su dobri. Nisu najbolji na svetu, ali su korektni. Plivačima je najbitnije da imaju 50-metarski bazen. U našem gradu to je otvoreni bazen koji radi samo par meseci tokom leta, a mnogo više bi značilo kada bismo ga imali cele godine i kada bi bio u malo boljem stanju. On je sada potpuno funkcionalan za potrebe građanstva, ali za potrebe plivača nije.
Da li si nešto zacrtao da ostvariš, a nije vezano za plivanje?
– Iako sam proputovao mnogo, i dalje želim da putujem. Kao plivač sam bio na divnim mestima širom sveta, ali nisam imao baš mnogo vremena da ih razgledam i uživam. A sada bih to možda mogao, a želim i da vidim neka mesta na kojima nisam bio do sada.

  • PRIZNANJA I NAGRADE
    Od 2006. godine, od kada čitaoci biraju sportistu godine lista „Zrenjanin”, Ivan je šest puta pobedio. Kao junior i senior bio je više puta najbolji sportista grada, države i pokrajine.
    – Svaka nagrada mi je draga. Ali, najveće priznanje mi to što znam da nisam razočarao ljude koji mi mnogo znače i koji su uz mene od samog početka – ističe Ivan.

 

  • AŠ ZLATNI DELFIN
    Ivan je ponosno predstavljao Srbiju, Proleter i Zrenjanin na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008. i Londonu 2012. godine, učestvovao je na pet svetskih i šest evropskih šampionata u velikim bazenima, osvojio je bronzu na kontinentalnom prvenstvu u 25-metarskim bazenima 2009. godine u Istanbulu, višestruki je prvak Mediterana, juniorski prvak Evrope. Ipak, najsjajnije odličje na svetskom juniorskom šampionatu u Rio de Žaneiru (koje je osvojio 2006. godine kao šesnaestogodišnjak), obeležilo je njegovu karijeru. Zlatni delfin sa Begeja od tada je jedan od najpopularnijih sportista Srbije, ponos Zrenjanina, idol mladih.

BILJANA MANDIĆ