Prvih pedeset godina je za „Petar Petrović Njegoš” proletelo za čas, a vreme brzo leti kada se ređaju uspesi. Ova škola se uvek trudila da ostane u vrhu kao jedna od najvećih i najuspešnijih u Srednjobanatskom okrugu. Davne 1973. godine zgrada je udomila prve učenike iz nekadašnje OŠ „Vladimir Nazor”. Trenutno ovu obrazovnu ustanovu pohađa nešto više od 1.000 đaka, dok je ranije, u jednom trenutku, imala čak 2.200 učenika u 75 odeljenja. Malo je reći da je krasi samo veličina, jer o njenim uspesima svedoče brojne nagrade i ljudi koje je stvorila.
ODGOVORNA POZICIJA
Brojne ličnosti su bile u rukovodstvu škole, a od 2018. godine poziciju direktorke preuzela je Marija Mijoković.
– Biti na čelu najveće škole, ne samo u gradu, nego i u celom Srednjobanatskom okrugu je velika čast, ali i izazov. Znala sam da neće biti lako, ali imam podršku divnih saradnika i kolega i ujedinjenim snagama stvorili smo školu po meri đaka, roditelja, kao i nas zaposlenih. Zajednički smo donosili odluke, ali i pravili planove koje smo realizovali – istakla je Mijoković.
Kako kaže, ključne su komunikacija i razmena informacija, koja mora biti svakodnevna kako bi ovako veliki sistem mogao da opstane.
– Nije uvek bilo lako organizovati rad koji bi uključio svih 1.100 đaka, pogotovo za vreme pandemije. Predanim radom nastavnika i učitelja, kao i rukovodstva prevazišli smo prepreke i teškoće. I danas naši đaci i nastavnici ostvaruju odlične rezultate na takmičenjima svih nivoa. Maturanti postižu uspeh na završnom ispitu iznad republičkog proseka, a učestvujemo i u brojnim projektima ostvarujući značajna priznanja. Sreća je biti na čelu ovakvog kolektiva – kaže Mijoković.
OD NJIH SVE POČINJE
Većini dece ipak ostaju u sećanju prvi učitelji i učiteljice. Oni su ti koji nas uvode u svet „velikih” i njihove poruke mogu diktirati dalju budućnost. Od 1985. u školi radi učitelj Branislav Omorac koji je izveo na put mnoge. U dnevnom boravku zajedno sa koleginicom Smiljanom Marinac radi sa mališanima.
– Škola zaista ima divnu decu, poslušnu, vrednu, radnu, veoma pedantnu i većina je takva, iako u svakom odeljenju po dvoje, troje odskače. Nekada su deca ipak bila mirnija i tiša, i bilo je dosta poštovanja sa njihove strane. Danas jeste teže raditi sa njima, ali smo kroz godine navikli na sve. Sad već znamo da kažemo sebi da je došlo takvo vreme kada na njih utiču tehnika i mediji – kaže učitelj.
Sa njim se u tome slaže učiteljica. Dodaje da je ovaj posao pre svega privilegija, a ne obaveza.
– Kada se približavate penziji sve je manje onih loših i ružnih stvari za pamćenje. Svaka generacija vam ostavi trag i obeleži vas na neki način. Mi se uvek trudimo da deci, pored redovnih obaveza, odgovorimo na sve potrebe, ali pre svega pružimo sigurnost i utočište. Mesto gde se osećaju lepo. Zato je ovaj dnevni boravak važan – rekla je Smiljana Marinac.
Naglasila je da svaki prosvetni radnik ima veliku odgovornost jer utiče na decu u najranijem periodu, oblikujući njihove karaktere i ličnosti.
Najlepši momenti su ipak susreti sa starim đacima.
– Obavezno odlazim na susrete generacija i jako je lepo kad se sretnemo. Svako od njih je ostavio neki svoj trag. Drago mi je kad vidim i da njihova deca dolaze i traže da budemo sa njima, jer onda znamo da smo stvorili poverenje – rekla je učiteljica.
RADNI VEK U ISTOJ USTANOVI
Kad u višim razredima krenu veće muke, tada decu preuzimaju nastavnici. Jedna od njih, Slavka Gugleta, profesorka matematike, poznaje kolektiv od detinjstva, jer je i njena majka radila u školi.
– Već 36 godina predajem matematiku, i može se reći da smo majka i ja ostavile dva radna veka ovde. „Njegoš” je uvek bio i ostao jaka škola što se tiče obrazovnog sistema. Drago mi je što sam deo ovog kolektiva koji čine mladi ljudi spremni da se suoče sa svim zahtevima modernog obrazovanja – kaže Gugleta.
Ona kaže da je škola sama po sebi, zbog svoje veličine, izazov za decu i njihovu borbenost.
– Mnogo se radi sa đacima kroz redovnu nastavu i sve oblike vannastavnih aktivnosti. Svakom detetu je data šansa da ostvari svoje potencijale. Moguće je razviti maksimalno veštine prema sposobnostima – istakla je.
Ono što je najvažnije za prosvetnog radnika je ljubav prema deci i spremnost da uđe u njihov mali svet, kaže naša sagovornica.
– Kada to postigneš onda su svi problemi rešivi i sve prepreke se prevazilaze. Bez obzira na njihov uspeh i znanje, od naše dece uvek postaju divni i neponovljivi, budući mladi ljudi, a to je najveća vrednost našeg društva! Kada sretnem moje bivše učenike i vidim da su ostvareni i srećni, to je za mene beskrajna radost – naglasila je Slavka Gugleta.
A. Ilijev
MOBILNI DRAŽI OD AŠOVA
U školi je dugo i domar Erne Palinko. Sa njim su u radnim akcijama često učestvovali i đaci. Kako kaže, posao su uvek rado prihvatali.
– Ne bune se oni. Sadili su sadnice, gradili ogradu, farbali. Ne odbijaju ništa, ali ipak je to sve bilo drugačije ranije, više se znalo za red i disciplinu. Danas ih toliko ne zanima ašov i lopata, jednostavno su više okupirani laptopom i mobilnim telefonima – kaže Palinko.
USPEŠNI BIVŠI ĐACI
U oblasti sporta, nauke i umetnosti našlo se mnogo poznatih ličnosti među kojima su glumac Vladimir Aleksić kao i pisac Uglješa Šajtinac. Ipak, najviše ih je među sportistima, a kako kažu, talenti sami traže ovu školu. Među njima su: Ivana Vuleta (Španović) atletičarka, Justin Cvetkov, plivač i atletičar, Dino Radonjić, košarkaš, Elena Đukanović i Aleksandra Uzelac, odbojkašice, Branko Tomić, rukometaš i baletani Dejan Kolarov i Igor Miloš.
