Retko je pojedinac savremenik istorijskih trenutaka. Ukoliko ga zadesi ta (ne)prilika, pamti ih po vlastitim iskustvima. Na primer, početak bombardovanja 1999. godine dočekao sam u tadašnjem bioskopu „Balkan“. Spletom okolnosti, želja je nadvladala nevericu. Naime, prijatelj Aleksandar Bauer me je upozorio da ne krećem na projekciju, budući da su iz Italije krenuli bombarderi ka Jugoslaviji. Kao maturant gimnazije želeo sam da upozorim svoje prijatelje. Zamisao je teoretski bila izvodiva, ali ne i u praksi! Moj vapaj je neutralisan pozitivnom energijom drugara. Logično, završio sam u sali. Gledajući ostvarenje po delu Vuka Draškovića stekao sam utisak da Bauer nije u pravu. Kako to obično biva, hladan tuš je brzo usledio. Spremačica je upalila svetlo i rekla da pođemo kući. Tada sam postao svestan surovosti događaja čiji sam posmatrač. Svako može rekonstruisati vlastito kretanje u ključnim momentima. Na primer, gde je bio/la kada se dogodio atentat na Zorana Đinđića? 12. mart ima značajno mesto u savremenoj istoriji Srbije. Mnogi pokušavaju da (pro)tumače dvogodišnju Đinđićevu vladavinu. Prethodnih godina smo svedoci brojnih tribina koje se organizuju u našem gradu. Nejasno je zašto niko na navedene skupove ne poziva učesnike (svedoke) političke scene devedesetih godina prošlog veka. Umesto da o Zoranu govore Predrag Grgić (čelnik Demokratske opozicije Srbije) ili Jelena Radaković (narodna poslanica DS), salvama hvalospeva nas obasipaju (ne)bitni likovi.
