Čeda Knežević ima 76 godina, a u livnicu je ušao kada mu je bilo 19 i od tada do danas neprekidno lije gvožđe. Radiće dok bude mogao, a za ovog livca, koji se bavi poslom koji niko ne bi očekivao u sred Banata, u okruženju plodnih njiva, kažu da mu vrela lava struji po telu, pa ne može da se odrekne pretapanja čelika. Osnovao je i porodičnu firmu gde knjigovodstvo, računovodstvo i marketing vodi visokoobrazovana kćerka.
Od unuka, među kojima su i oni koji se spremaju da leče ljude, najbliži mu je mladić koji želi da se bavi dedinim poslom, radi u livnici i želi da nastavi gde on stane.
Banaćanin rođen u Tarašu kraj Tise, još kao beba stigao je u Zrenjanin. Otac mu je bio poznati korpar, pa je svoje proizvode iznosio na pijace gde mu se pridruživala i majka koja je radila za tezgom sa povrćem. Kada je završio osnovno obrazovanje, otac ga je nagovorio da upiše poljoprivrednu školu.
– Brzo sam to batalio i došao u livnicu da učim zanat i tu sam se brzo snašao jer sam zavoleo posao. Na početku sam radio u firmi „Metalac” okružen iskusnim predratnim zanatlijama – livcima, a onda se usavršavao u privatnoj radionici kod čuvenog zrenjaninskog livca Bože – priseća se Čeda.
U nameri da se afirmiše u struci zatekao se u zrenjaninskoj fabrici „Šinvoz” gde su se proizvodili delovi za šinska vozila. Tu je postojala i livnica za livenje čeličnih delova. Često su tu dolazili i ratari iz okoline i donosili su polomljene delove od poljoprivredne mehanizacije. „Šinvoz” se, zvanično, nije bavio takvim uslugama, ali su radnici prihvatali molbe ratara, pa su im često izlazili u susret. Obično su radnici nagrađivani litrom rakije kojom bi se okrepili na kraju radnog vremena.
Tako je Čedi sinula ideja. Kada je shvatio da je sve više takvih zahteva jer su se poljoprivrednici ubrzano mehanizovali, odlučio je da otvori svoju livnicu. Te 1975. godine otvorio je pogon na južnoj periferiji Zrenjanina u ulici koja je i danas rubna. Na tom mestu istrajava i još uvek pretapa gvožđe.
Kad je ušao u posao voleo je da se druži sa Edvardom Bobekom, predratnim industrijalcem, proizvođačem pumpi za vodu kome je nakon Drugog svetskog rata oduzeta fabrika. Ali, kada je ponovo dozvoljen rad privatnom sektoru, on je nastavio da se bavi biznisom, doduše u manjem obimu.
– Onaj ko se bavi privredom, novac mora da stavlja na tri hrpe. Prva je za državu, druga za radnike, a treća za porodicu. Svi rashodi moraju da se poštuju i da se pravi ravnoteža između tih namena. Baš tim redom, jer kada narod ima para onda ide i biznis i država ima novca za zdravstvo, školstvo, vojsku i policiju. Porez mora da se plaća, ako svi obveznici to rade, onda će oni biti manji – rezonuje zrenjaninski livac pozivajući se na Bobekove poduke.
Naš sagovornik kaže da je mana društvenog sektora bila u tome što se radnici ušanče, stariji majstori se uljuljkaju, a mlađima ne daju da prođu pored njih, daju im poslove koje niko neće i onda nema napretka.
Prvi Čedin saradnik u firmi je Nataša, inženjer tehnologije. Bez obzira na to što mu je kćerka, ona insistira na profesionalnom partnerskom odnosu. Otac pokriva proizvodnju, a ćerka spoljno poslovanje.
– On je veliki radnik, disciplinovan je i kreativan, ume sa ljudima. Ima neku harizmu, voli svoj posao, dobro ga radi. Svi kažu da je neobično talentovan, bez obzira na to što je reč o specifičnoj struci – ističe Nataša.
Čeda Knežević naglašava da je uvek bio odgovoran prema kupcima. Dok je svojevremeno lio delove za mašine, nije ih naplaćivao sve dok se oni ne ugrade i dok se ne vidi da li i kako funkcionišu. Od dve kćerke ima tri unuka. Srednji Stefan je student medicine, njegovim stopama će i Kristi, učenik završne godine srednje škole. Aleksandar je najstariji i po Čedinom mišljenju odabrao je najbolje zanimanje. On već radi u livnici i nastavlja porodičnu tradiciju.
