Rođenje Hristovo je veliki hrišćanski praznik. Uobičajeno je da se tada svima čestita, a po smislu reči to je želja da čovek bude zdrav. Ali, Hristos nije došao na zemlju da nam da samo zdravlje, ili još jedan povod da sednemo za praznični sto sa po krvi ili duhovno bliskima. Došao je da nas spase od našeg užasnog života u grehu koji je po definiciji život bez (izvan) Boga.
U očekivanju praznika srce ljudsko puno je toržestvene radosti i u njemu nema mesta za svakodnevne brige. Vaseljena i zvezde, ljudi na zemlji i anđeli na nebu veličaju i slave rođenje Gospoda našeg Isusa Hrista koji nam je doneo nadu u spasenje. A mi? Da li smo spremni za susret s Hristom koji se rađa? Mitropolit Antonije Surožski je rekao: „Bog dolazi na svet kao ranjivo, bespomoćno dete i govori: predajem se vama, radite od mene šta hoćete”. I pred svakim od nas je pitanje: šta ja radim s njim, s tom ljubavlju Božijom koja mi je data, s Mladencem koji se rađa samo radi toga da bude izmučen na krstu i da umre radi mene lično, a ne samo radi čovečanstva?
Pre 2.000 godina, od rođenja Bogomladenca, počela je nova era. Svojim dolaskom Bog, priklonivši nebesa i sišavši na zemlju, postavio je pred čoveka izbor – zemlju ili nebo? Čovek koji je otpao od Boga zaboravio je svoju nebesku otadžbinu i svoga Oca – Boga. Zaboravio je bio toliko da je trebao dolazak Sina božijeg na zemlju da bi palo čovečanstvo opet bilo opomenuto. Sin božiji hoće da nas vrati na nebo. I glavni događaj ljudske istorije posle stvaranja čoveka jeste rođenje Hrista, vaskrsenje i prebivanje njegovo od tada i zauvek s ljudskim telom.
Svaki čovek koji živi na zemlji, kao tada, u drevnoj Palestini, postavljen je pred izbor: da li prihvata Hrista kao Boga i svaku njegovu reč kao istinu ili ne. Nije slučajno Sveta crkva odredila svojim članovima pred Božić post, kako bi očistili čula, savest i potrudili se da umom i srcem zagrle ovu zadivljujuću tajnu, da uđu u nju, prepoznaju u sebi šta oni još nisu uspeli da isprave u svome životu. Hristos je započeo svoju propoved od priziva na pokajanje: „Pokajte se jer se približilo Carstvo nebesko”. To znači izmeniti svoje misli, život, savršiti u njemu prevrat, ali ne u ime nekakvih apstraktnih ideja ili učenja, nego upravo radi večnoga života.
I na dan rođenja Hristovog svako od nas treba da opet i opet o ovome razmisli i, ako se naše srce nakloni njemu – da stane na taj put i da se potrudi da bude veran Bogu do kraja. Tada će naš život dobiti onaj istiniti, pravi smisao na koji nas On poziva. Iz Jevanđelja saznajemo da su se prvo pastiri poklonili novorođenome Spasitelju. Iako su bili prosti, neobrazovani ljudi, njih je sam Gospod, preko anđela, obavestio o rođenju Hristovom i oni su, nimalo ne sumnjajući, došli. A učeni mudraci su morali da putuju dugo, okolnim putem. Kad su se vraćali domovima, umalo da upadnu u ruke podmuklog cara Iroda. Ali Gospod im se smilovao i otkrio im da ne treba da se vraćaju Irodu, nego da idu drugim stazama nazad. Put srdačne prostote vodi pravo ka Bogu, dok znanje, često, udaljava od njega ili dovodi dužim, zapetljanim putem. Znanje je povezano s opasnostima, jer čovek može da upadne u zamku, može ga uloviti đavo. Ali, ako je ono ipak privelo čoveka Hristu i on se poklonio Bogu i prineo mu darove – Gospod tada izjednačava proste pastire i mudrace-zvezdare. Zato i mi treba da idemo u crkvu da se poklonimo Mladencu Hristu. A klanjati se njemu znači primiti svetost koju je on doneo u svet, njegov duh i učenje.
Ali svet u početku nije mogao da shvati njegove reči. Mnogi su se užasavali slušajući šta je Gospod govorio. Kada je kazao: „Ako ne budete jeli tela Sina čovečijega i ne budete pili krvi njegove, nećete imati života u sebi”, mnogi su otišli od njega, jer kako je to moguće jesti telo ljudsko? Kada je govorio o ljubavi prema neprijateljima, oni su se čudili kako je moguće voleti neprijatelje i one koji nas mrze? Lepotu tih reči razumevali su najpre samo pojedinci, zatim desetine, pa stotine, hiljade, milioni i na kraju milijarde ljudi. Nažalost, mi živimo na kraju ljudske istorije, kada se već završava carstvo Hristovo, kada se ljudi odvraćaju od Boga i misle da rođenje Hristovo znači samo dobro pojesti, popiti, proveseliti se, poslati jedni drugima sto pedeset čestitki. Ali Gospod je došao radi toga da bi nas oslobodio od greha. Slobodu od greha, onu pravu, istinsku mogu nam dati samo učenje Hristovo, njegova blagodat i crkva.
Kod nas, Srba, ima dosta lepih običaja vezanih za praznik koji jedino mi i zovemo Božić, po Bogomladencu koji je na zemlju došao rođenjem od žene, majke, kao što svi dolazimo na ovaj svet. Jedan od najlepših je kada na dan pred sam praznik idemo po badnjak, okupljamo se u crkvi da osvetimo to hrastovo drvo i palimo vatru koja nas podseća na onu koju su pastiri upalili u pećini da ugreju novorođenog Hrista. Neka bi Hristos svima dao snage da istrajemo u ove teške dane za celo čovečanstvo, održimo porodice na okupu i uspemo da decu izvedemo na pravi put, put koji vodi ka dobru i spasenju.
Na zdravlje praznik svima.
Mir božiji, Hristos se rodi!
U ime sveštenstva Srpske Pravoslavne crkvene opštine u Zrenjaninu sveštenik Miroslav Nasković
