Novi član umetničkog ansambla Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” nedavno je postao Zrenjaninac Predrag Grujić. Na scenu zrenjaninskog Teatra prvi put stao je pre skoro dvadeset godina kao polaznik Dramskog studija Miloja Buce Ivanovića. Završio je prestoničku Akademiju umetnosti. Pored Zrenjanina, svoj talenat danas deli sa publikom u Vršcu, Somboru i Beogradu.
Grujićev rad prepoznali su brojni žiriji u zemlji i regionu. Izdvaja nagradu za glumačko ostvarenje u predstavi „Bela griva” na Međunarodnom festivalu pozorišta za djecu u Banjaluci. Ponosan je na priznanje za najboljeg mladog glumca na 52. Susretima profesionalnih pozorišta lutaka Srbije i nagradu za animaciju i glumu u predstavi „Dečak i mesec” na 23. Međunarodnom festivalu profesionalnih lutkarskih pozorišta za decu „LUT fest” u Istočnom Sarajevu.
Na sceni zrenjaninskog Teatra publika ima priliku da ga vidi u predstavama: „Dečak i mesec”, „Uspavana lepotica”, „Pradevojčica”, „Neko se uselio u onu staru vilu”, a ove nedelje premijerno je prikazano ostvarenje „Giga pravi more”. Kako je izgledao Vaš glumački put?
– U osnovnoj školi, sa nekoliko drugara, krenuo sam u Dramski studio kod čuvenog Miloja Buce Ivanovića. Neozbiljno sam shvatio časove i bio sam jako nemiran. Buca se ljutio i često me izbacivao, a onda ja iz inata nisam hteo da dolazim. U jednom momentu sam se uozbiljio i jako zavoleo glumu. U studiju sam bio deset godina. Nakon srednje upisao sam Akademiju u klasi profesorke Dragane Varagić i asistenta Predraga Stojmenovića. Koliko je teško dobiti priliku za rad nakon studija?
– Postalo je normalno da glumci kada završe akademiju ne rade. Period čekanja je najteži u ovom poslu. Meni se, u neku ruku, posrećilo to što nisam završio fakultet u roku, jer su me sledeće generacije zvale da igram u studentskim filmovima i diplomskim predstavama. Tako sam imao glumački trening i prilike da me ljudi vide. Pozvali su me na kasting za dramsku scenu u zrenjaninskom Pozorištu, nakon čega sam dobio priliku da se oprobam i na lutkarskoj sceni. Pristao sam i jako to zavoleo. Sada mislim da sam na mestu na kome treba da budem. Igraš u pet predstava našeg pozorišta. Koja uloga ti je najdraža?
– Posebno bih izdvojio Buka u „Pradevojčici”, najdivnijoj predstavi koju sam radio. Priprema je bila pravi istraživački proces i sigurno sam iz njega najviše naučio u mojoj karijeri. Uz Sonju Petrović i Minu Petrić shvatio sam kako treba da se postavim u pozorištu kao glumac, da se borim za sebe, predlažem i ne čekam da mi neko nešto da na tacni. Koliko se priprema za lutkarske predstave razlikuje u odnosu na dramske?
– U prvi mah mislio sam da je vrlo slično, samo što imaš i lutku. Međutim, razlike su velike. Mnogo mi je značilo to što sam iz predstave u predstavu imao komplikovaniju lutku za vođenje. Predstava „Giga pravi more” je moj prvi susret sa njom. Ono što sam ranije smatrao da su moji kvaliteti u glumi, sada ne mogu da iskoristim, već moram da nađem način da to isto uradim kroz lutku. Zahtevno je i drugačije, ali imam podršku celog ansambla. Mnogo su mi pomogli, pre svega da razumem kako se lutkarski razmišlja.
Po čemu je jedinstvena predstava „Giga pravi more”?
– Kada je u pitanju književnost za decu, roman Jasminke Petrović je nešto najdivnije što sam pročitao. U pitanju je priča o prijateljstvu i tome kako je Giga zaista napravio pravo more na jednom igralištu. Predstava je specifična po tome što troje glumaca igra sve uloge. Zbog toga je najveći izazov da liniju likova vodimo uzlaznom putanjom, dok se u isto vreme animator menja. Najteže je to što treba da nastavimo putem kojim je naš kolega krenuo u prethodnoj sceni, i iz tog razloga moramo da proživljavamo to što on radi, kako bi u sledeću scenu mogli da uđemo sa predznanjem. Vaš rad prepoznali su brojni žiriji. Koliko Vam znače priznanja?
– Nagrade su potvrda da ono što radim ima smisla i zbog toga su vetar u leđa. Često sumnjam u sebe kao i većina glumaca. Ujutru mislim da sam super, uveče da nisam za ovaj posao. Kada dođe priznanje dobijem neku vrstu samopouzdanja, jer u momentima kada pomislim da nisam za ovaj posao imam neki fizički dokaz. Aktivni ste u pet pozorišta u četiri grada, kako postižete sve?
– Trudio sam se da što manje stvari odbijam. Iako starije kolege često kažu da se karijera gradi na odbijenim ulogama, ja nemam taj osećaj. Mislim da je jako bitno da radim puno kako bih što više naučio i bio u treningu. Verujem da glumac vrlo lako gubi svoje kvalitete ako nije angažovan. Mnogo sam radio, često i previše, mnogo kukao, ali mislim da je to dobar put.
Šta možemo da očekujemo u narednom periodu?
– Planovi za budućnost su mi kratkog roka. Želim što više da radim u zrenjaninskom Pozorištu. Uskoro izlazi film u kojem sam igrao, premijerno smo izveli predstavu „Giga pravi more”, a radujem se što će Vjera Vidov ponovo režirati početkom sledeće sezone.
Jovana Šormaz Foto: Jovan Drndak Njegovi i arhiva pozorišta
