Danas novoobolelih – 86. I juče ih je približno toliko bilo, prekjuče 115, a i dan pre toga. Već dve nedelje se cifra kovida u Zrenjaninu vrti oko stotke.
A to su samo oni koji su testirani i potvrđeni. Prepričavaju se i drugačija (lična) iskustva (rekli su mi samo da ostanem kod kuće, nisu me ni testirali) – prevelika je gužva, mali kapaciteti, postavljaju se neki prioriteti, šta li… Pa ipak, previše često čuješ: ali ja moram da odem na tu slavu, porodičnu večeru, rođendan, sad eto i na rasprodaju – odjednom je taj trgovački „crni petak” postao tako važna stvar, takoreći neizbežna, kao kakav životni poriv.
A možda i jeste to: kroz propisane restrikcije probija se neki instinkt preživljavanja. Otimaju se ljudi, neće da žive po diktatu kakav do sada nismo imali nikada. A neprijatelj je sićušan, nevidljiv, ni testovima se ne može s punom pouzdanošću utvrditi, pa ti se učini da više ne znaš ni da li postoji, ili ne postoji.
Ali se od njega umire. Ovo je takva priča sa smrtnim ishodom. Jedna od onih sa skoro 17 strana pomena, koliko smo ih imali u prošlom broju našeg lista. Tim pandemijskim virusom zarazio se i taj mladi čovek – tek se oženio i dobio dete, beba nema ni dva meseca, srećno je izbegla sve zamke prvog i drugog pika, i rodila se, na radost svih. Čim je saznao da je pozitivan, mladi čovek se povukao u izolaciju, otišao iz stana da žena i dete budu sigurni, prešao kod roditelja. A kod mlade mame i bebe došla je baka, njena majka, da se nađe i pomogne u tom teškom trenutku. Ali je baka, za nekoliko dana, i sama podlegla virusu, preminula je od korone. I sad, u tom strašnom času kad je priča došla do mene – niko ne zna da li su i mlada mama i beba zaražene, ko je kome virus preneo, kakav je oprez tu mogao pomoći… Samo je sahrana bila neminovna. I pomeni.
