U četvrtak, 12. avgusta, oprema instalirana u zrenjaninskoj fabrici vode „otišla je na doboš”. Toga dana na sajtu Agencije za privredne registre objavljeno je obaveštenje o nameri „Erste banke”, glavnog kreditora izgradnje ovog postrojenja, da naplati svoje potraživanje od „Fabrike vode Zrenjanin”. Razlog je što ova firma (do maja poznata pod imenom „Fabrika vode Beograd – Vračar”, a prethodno „Grupo Zilio Beograd – Vračar”) nije izmirivala svoje obaveze prema „Erste” banci, pa je kredit proglašen dospelim 18. juna ove godine.
NETIPIČNO ZA POLITIKU INOSTRANIH BANAKA U SRBIJI
Nedelju dana kasnije nacionalni i lokalni mediji objavili su da „Erste banka” pokreće prodaju fabrike vode. To je novinarima pisanim putem saopštila samostalna stručna saradnica banke Jasna Uzelac Braunović. Vest da jedna banka prodaje fabriku vode veoma je neobična, kao i deo odgovora u kojem Uzelac Braunović objašnjava da je prilikom odobravanja kredita za finansiranje ovog pogona jedan od motiva austrijske finansijske institucije bio da građani Zrenjanina dobiju ispravnu pijaću vodu.
Ovakva izjava više liči na političko saopštenje, namenjeno široj javnosti, nego na stručno, koje bi se odnosilo na suštinu – jer jedna komercijalna banka, kao akcionarsko društvo u privatnom vlasništvu, ima isključivo profitni, a ne širi društveni interes, ocenjuje profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu dr Dejan Molnar, inače nekadašnji rukovodilac Regionalnog centra austrijske VOLKS banke za Vojvodinu.
On ističe da je odluka „Erste banke” da finansijski podrži infrastrukturni projekat kao što je izgradnja zrenjaninske fabrike pomalo netipična, imajući u vidu kreditnu politiku inostranih banaka na tržištu Srbije, ali i međunarodnu praksu.
– Ta politika se, pre svega, zasniva na što kvalitetnijoj proceni rizika. Bankama je najbitnije da imaju siguran plasman koji će se redovno otplaćivati. Zato po pravilu analiziraju tzv. istoriju poslovanja firmi koje traže zajam i na bazi toga procenjuju njihovu zarađivačku sposobnost. U slučaju projekta fabrike vode u Zrenjaninu toga svakako nije bilo, jer su krediti odobravani na bazi projektovanih prihoda, budućih očekivanja i predviđanja, a to je uvek veoma rizično – objašnjava prof. Molnar.
U zrenjaninskom projektu čak je i rizičnije, budući da su članice tzv. konzorcijuma „Zilio” osnovane tek uoči zaključivanja ugovora o prečišćavanje vode februara 2015. godine. („Grupo Zilio SPA” ogranak u Beogradu – 11. jun 2014, „Sinertek” jula 2013).
OLYMPUS DIGITAL CAMERA
KREDIT OBEZBEDILI ZALOGAMA
Naš sagovornik ističe da ni struktura izvora finansiranja ovog posla nije u saglasnosti sa međunarodnom praksom privatnih komercijalnih banaka kada su u pitanju infrastrukturni projekti. Naime, „Erste banka” je putem kredita dala gotovo pet puta više novca od kapitala koji je uložio investitor, iako finansijske insitucije komercijalnog tipa u ovakve projekte obično ulaze sa daleko manjim procentom, navodi prof. Molnar.
Konkretno, prema podacima iz bilansa „Fabrika vode” d.o.o, vidi se da je ovaj investitor u posao obezbeđivanje pijaće vode za Zrenjanince ušao sa svojih svega 892.000 evra – toliko iznosi vrednost njihovog kapitala tokom poslednjih pet godina. Sa druge strane, kreditor je obezbedio podršku od nekoliko miliona evra. Podaci iz registra založnog prava APR-a pokazuju da su se investitori fabrike vode do sada kod „Erste banke” više puta zaduživali. Dobili su pozajmicu od četiri miliona evra (4.049.690) čiji je rok vraćanja 10 godina, najkasnije do 24. decembra 2028. godine; potom kredit na 250.000 evra sa rokom vraćanja godinu dana, pa kredit od 260.000 evra, koji bi trebalo da vrate za 5 godina, najkasnije do 17. januara 2025.
Naredna nelogičnost u vezi sa ovim projektom, prema mišljenju dr Molnara, jeste to što je „Erste banka” kao sredstvo obezbeđenja uzela zaloge na pokretnim stvarima, a ne hipoteke na nepokretnostima. Dakle, u slučaju da kredit ne bude vraćen, banka bi postala vlasnik samog postrojenja, odnosno opreme koja je instalirana, kao i potraživanja „Fabrike vode”, kako se vidi u bazi založnog prava APR-a. Naime, banka je uspostavila šest zaloga, a za sada je za dve, koje se odnose na opremu fabrike, objavila nameru o namirenju, 12. avgusta. Za jednu je doneto i obaveštenje o otpočinjanju ovog postupka.
– Davanje tako velikog iznosa kredita, sa relativno dugim periodom otplate od 10 godina, konzorcijumu koji nema prethodnih referenci u toj oblasti i to isključivo na bazi planiranih budućih prihoda, svakako jeste izuzetno veliki rizik. Stoga čudi da je kao obezbeđenje uzeta samo zaloga na opremi. U pitanju je problematično sredstvo obezbeđenja jer se postavlja pitanje da li će, kada i po kojoj ceni banka moći da proda opremu iz fabrike vode – ističe profesor Ekonomskog fakulteta.
Njegovo mišljenje deli i profesor Građevinskog fakulteta u Beogradu Nenad Ivanišević, inače član stručne komisije koju je Grad krajem prošle godine oformio za procenu rada fabrike vode. On je za list „Danas” izjavio da je zaista velika glavobolja za „Erste banku” kome prodati pogon koji ne plasira svoj proizvod i koji trenutno ne radi.
Uzevši sve u obzir, prof. Dejan Molnar je mišljenja da procena rizika u „Erste banci” po pitanju projekta zrenjaninske fabrike vode nije urađena na odgovarajući način.
BANKA POSLOVALA I SA VODOVODOM
Da je „Erste banka” dala kredit na četiri miliona evra investitorima fabrike vode, „koji su u dugovima do guše a još nisu napravili svoj proizvod”, list „Zrenjanin” je izvestio u oktobru 2017. godine. Tom prilikom je takođe zabeleženo da sa „Erste bankom” posluje i gradsko preduzeće „Vodovod i kanalizacija”, na čelu sa Ivanom Devićem, danas jednim od osumnjičenih za malverzacije u vezi sa fabrikom vode. Kako je tada izveštavao „Zrenjanin”, „Vodovod” je maja 2017. od ove austrijske banke kupio drugi deo zgrade u Petefijevoj ulici i time svoju upravu proširio na celo zdanje. Za 220.000 evra kupljeno je 350 kvadrata poslovnog prostora, a dogovoreno je plaćanje u 36 mesečnih rata. „Vodovod” je prihvatio da plati 628 evra po kvadratu, a tadašnji sagovornici „Zrenjanina” ocenili su da je ova cena odlična – ali za prodavca. Postavlja se pitanje može li prodaja ovog poslovnog prostora da uputi na dobru saradnju Grada i banke, odnosno da li je Grad bio faktor na koji je banka računala pri odluci da finansira poduhvat fabrike vode.
