Nagrade su potvrda moje vere da se svet može menjati
Zrenjaninski gimnazijalci godinama učestvuju na festivalu nauke, kulture i umetnosti „Mladi u dijalogu, Eurijade” u Holandiji. Radionice od njih zahtevaju: primenu opšte kulture, komunikaciju na različitim jezicima, kao i kreativnost. Predvodi ih profesorka filozofije Aleksandra Maksić. Za četrnaestogodišnje angažovanje, posvećenost, entuzijazam i harizmu na pomenutom festivalu nedavno joj je uručena „Medalja časti”. Dobitnica je i nagrade „Nestor Dimitrijević” 2024. u kategoriji nastavnik predmetne nastave. Vaš rad je prepoznat na lokalnom i međunarodnom nivou. Kako doživljavate priznanja u kontekstu Vaše karijere?
– Nagrade u obrazovanju ne služe samo kao potvrda postignuća, već nose i značajnu odgovornost koja oblikuje profesionalni i etički okvir obrazovne zajednice. Neophodno je nastaviti sa inovacijama, kao i uvoditi pozitivne promene u obrazovni sistem primerima dobre pedagoške prakse. Najveća inspiracija su učenici, koji su misleća bića i koji me svakodnevno podstiču da radim još bolje. Velika podrška kolega i naš timski rad u brojnim aktivnostima čini našu školu posebno atraktivnom za realizaciju brojnih tribina, javnih časova i projekata. Nagrade sa mnom zajedno dele svi akteri naše društvene zajednice i specifična interakcija koja omogućava kreativnost. Potvrda za to su i druga priznanja koja dobijaju moje kolege, što svedoči o atmosferi koja omogućava delatnost zdravog jezgra naše škole. Nagrade su, čini mi se, došle kao potvrda moje vere u to da se svet svakodnevno može menjati malim koracima. Filozofija nije predmet koji se lako zavoli. Kako motivišete učenike? Da li se interesovanje za ovaj predmet menja među mladima?
– Može delovati apstraktno i izazvati otpor kod đaka, ali postoje efikasne strategije koje mogu učiniti nastavu zanimljivijom. Učenici me podstiču da povežemo gradivo sa svakodnevicom, i da se misaonim eksperimentima uvučemo u situacije u kojima nastaju istinske etičke dileme. Filozofirati se može ne samo o slobodi, istini, pravdi, bogu, već i o temama koje đaci sami predlažu, poput društvenih mreža, prijateljstva, političkih sukoba, neoliberalizma i veštačke inteligencije. Brojne časove realizujemo u galerijama, na trgu, u prirodi jer se filozofirati može ispod svakog drveta, gotovo uvek i svugde. Negujemo projekte koji podstiču mlade da sačuvaju trajne vrednosti poput filozofskog shvatanja slikarstva, muzike, arhitekture, nauke, religije i etike. Cilj je proširenje horizonata i podsticanje na vlastiti stav o univerzalnim temama, kao i negovanje kosmopolitskih tradicija koje omogućavaju razumevanje različitih kultura. Šta Vas i dalje drži u prosveti nakon svih ovih godina, uprkos izazovima i opštoj klimi u obrazovanju?
– Izabrala sam da radim u prosveti uprkos objektivnim teškoćama zbog ljubavi prema filozofiji i strasti koju imam za svoju profesiju. Za mene biti filozof ne znači imati radno vreme, već živeti svoju suštinu kroz osluškivanje vlastitog bića. Možda je najbolja ilustracija za to činjenica da se svake godine, u avgustu, zaželim škole i nestrpljivo očekujem svoje nove učenike. Osećaj svrhe i doprinosa društvu kroz ovaj način života jeste jedinstvena prilika da se pozitivno utiče na budućnost i oblikuje društvo. Vi ste kreatorka filozofske razmene „Minerva”, koja postoji od 2013. Nagrađena je 2014. u fondaciji PAAD iz Nemačke kao projekat godine. Koliko ste ponosni na to i da li radite na nečemu novom?
– Mislim da je u osnovi najvažnija komunikacija i negovanje prijateljstva. Moje iskustvo sa projektima može se svesti na pozive prijatelja koje sam rado prihvatala. Svaki susret otvarao je nove mogućnosti za učeničke projekte. Odlazak na Svetsku filozofsku olimpijadu je takođe jedno takvo iskustvo. Upoznati puno ljudi koji su zanimljivi i inspirativni i sa njima ostajati u trajnoj vezi. Autorka ste dve knjige, kao i brojnih naučnih radove publikovanih u stručnim časopisima. Otkud takvo interesovanje?
– Napisala sam delo o litvanskom filozofu Levinasu, čija me je ideja odgovornosti za drugog dovela do traganja za najboljim primerima takve spremnosti i moralne ozbiljnosti. Takođe sam pisala o fenomenu nenasilja ahimsa u delu Tagora i Gandija. Obe su na engleskom. Jedna je objavljena u Zrenjaninu, druga u Dizeldorfu. Često putujem na naučne konferencije i pisanje nastaje kao odgovor na temu koja se istražuje.
Gostovala sam u Kini sa radom o inovacijama u obrazovanju. U Bangladešu sam predstavila svoj rad o Tagorovim obrazovnim idealima i recepciji njegove filozofije u Jugoslaviji. Jedna od omiljenijih redovnih konferencija mi je i ona na Cresu u Hrvatskoj i kontakt sa međunarodnom filozofskom zajednicom. Kada se osvrnete na godine rada, koja je najveća vrednost koju ste ostavili učenicima?
– Najveća vrednost koju jedan nastavnik ostavlja učenicima nije samo znanje iz predmeta koji predaje, već sposobnost da razmišljaju kritički, uče samostalno, više čitaju i veruju u moć reči. To je inspiracija da postanu bolji ljudi – radoznali, odgovorni, saosećajni i spremni da doprinesu društvu.
