Jedan od najstarijih stanovnika Gerontološkog centra u Zrenjaninu, Rade Vlaisavljević, ove godine u decembru, ako ga zdravlje posluži, napuniće sto godina. Zaposleni u Domu nisu zaboravili da, na svečan i dostojanstven način, obeleže Dan borca. Bila je to prilika za podsećanje na jedinstven životni put verovatno jednog od najstarijih preživelih borca. O njemu je pre nekoliko godina snimljen i dokumentarni film u kojem je Rade opisao događaje iz Drugog svetskog rata. Ostvarenje „Deda Radetovi ratni putevi” snimio je Nenad Katnić.
Pre same projekcije filma, hor Gerontološkog centra je otpevao pesmu „Tera Lenka”, koju deda Rade posebno voli, a Pavka Martinović i Radenko Milivojević su govorili svoje pesme. Sve je bilo veoma dirljivo.
SEĆANJA SU I DALJE ŽIVA
List „Zrenjanin” je 2019. godine objavio reportažu o Radetu Vlaisavljeviću. Sećanja ni danas ne blede, iako je iz Banatskog Karađorđeva, kao osamnaestogodišnjak, gurnut na put ratne golgote. Bio je skojevac od 1941. godine, a na čelu organizacije bio je Božo Barać, student bogoslovije. Učio je krojački zanat u susednom Žitištu. Nekoliko puta je izbegao hapšenja, a ratni put vodio ga je kroz Bosnu gde je na ratištu ranjen i zarobljen, od logora „Sajmište” i „Milišića ciglane” u Beogradu, pa sve do Grafenberga…
Invalid je prve kategorije, u penziji od 1980. godine, odlikovan medaljama zasluga za narod i za hrabrost, bio je u Prvoj vojvođanskoj brigadi, treći bataljon…
Rođen 1923. godine je u čestitoj porodici Vlaisavljevića. Roditelji Sava i Mara, imali su sedmoro dece: sinovi Mile, Rade, Stanko, Branko, ćerke Soka i Ljuba i najmlađi sin Dragan. Danas je ponosan na svoju porodicu. Supruga Stana je rano preminula. Kćerke Branka i Olga, unuka Saša i unuk Vladimnir i Sašina deca Nebojša i Nina čine mu dane radosnim…
RATNE GODINE
Često govori koliko je ljudi, posebno mladih, stradalo u ratu. U logoru, padali su iscrpljeni od gladi, od batina i mnogi nisu preživeli… Spavali su na betonu, jedan do drugog, kako bi se se ugrejali. On je 1942. godine poslat u Kovin, da radi na imanju jednog Švabe, godinu dana kasnije oteran je u Guduricu kod Vršca… U jesen 43. vratio se u Banatsko Karađorđevo, gde su aktivisti prikupljali pomoć za partizane, pravili skloništa…
– Zatim mi, banatski mladi partizani, u jesen idemo u Surduk, da pređemo Dunav… Grupa je izdata, mnogi su uhvaćeni i streljani. Išao sam kroz Srem, prešli smo Savu i decembra sam stigao u Bosnu, a prvo veće mesto bila je Bijeljina – seća se Rade tih dugih ratnih godina o kojima može i roman da se napiše. Video je decu u zbegu, prolazile su kolone kroz sneg, u februaru, bez hrane…
Usledile su borbe sa Bosanskohercegovačkom handžar divizijom. Ranjen je na Koraju kod Brčkog, u istočnoj Bosni, tokom Sedme ofanzive, a lečio se u partizanskoj bolnici 16. divizije u selu Trnavo (desna noga, ruke, grudi), gde je bio Veljko Lukić Kurjak. Tu je i zarobljen. U logorima, svakodnevna umiranja, tukli su ih. Mučili… I danas, kada ga pitate o stradanjima, ratnom bezumlju i hrabrosti, on kaže: – Bio sam mlad, i nadao sam se slobodi i boljem životu…
M. Bečejac Foto: Arhiva lista „Zrenjanin” i Gerontološki centar
POHVALE OSOBLjU GERONTOLOŠKOG CENTRA
– Sve je bilo vrlo dirljivo. Program je trajao sat i po vremena i svi su ga pažljivo pratili. Voditelji su bili Milana Filep i Vanja Ilijev. Zaposlenima u Gerontološkom centru sve pohvale za svakodnevnu brigu o korisnicima, kao i za brojne aktivnosti koje im upotpunjuju dane i čine ih lepšim – rekla nam je Branka Vlaisavljević nakon priredbe upriličene za Dan borca.
