„Propadanje” helikopter ekonomije?

Piše: dr Dejan Molnar,
vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

Podaci, istraživanja i izveštaji ukazuju na to da je uticaj pandemije na globalnu ekonomiju izrazito negativan i istrajan. Da je tako i u Srbiji, potvrđuju potezi koje preduzimaju kreatori naše ekonomske politike. Najavljen je još jedan paket pomoći građanima i privredi, čiju bi srž trebalo da predstavljaju sledeće mere: (a) svi punoletni građani će moći od države da dobiju po 30 evra, u maju i u novembru (ukupno 60 evra), (b) svim penzionerima je namenjeno i dodatnih 50 evra u septembru, (v) malim i srednjim preduzećima je opredeljeno tri puta po pola minimalne zarade (u aprilu, maju i junu), dok je za firme koje se bave transportom predviđen iznos od 600 evra po autobusu. Direktnim transferisanjem novca na račune građana i privrede („novac iz helikoptera”), po principu svima podjednako, država očito želi da stimuliše potrošnju, a time i ekonomsku aktivnost i privredni rast.
Rezultati jednog istraživanja sprovedenog na globalnom nivou (na uzorku od 120.000 preduzeća iz 60 zemalja u periodu april-septembar 2020. godine) ukazuju na to da su u mnogim slučajevima sredstva iz paketa državne pomoći dolazila i do onih kojima nisu bila potrebna, a da pri tome nisu u potrebnoj meri stizala do onih kojima je podrška zaista bila neophodna. Pokazalo se i da su efekti „helikopter ekonomije” (država daje novac direktno građanima i preduzećima) bili manji od očekivanih, pre svega zbog toga što pojedinci različitog imovinskog stanja ne koriste dobijeni novac na isti način (imaju različitu tzv. marginalnu sklonost ka potrošnji).
Bilo bi mnogo bolje da je podrška države selektivnija i fokusiranija na one građane i preduzeća kojima je i najpotrebnija, a ne da je dobijaju i oni kojima prihodi i primanja nisu smanjeni tokom pandemije. Građanima koji imaju viši nivo životnog standarda „pomoć” od 60 evra (2 x 30 evra) godišnje verovatno ne znači ništa. Međutim, materijalno ugroženijim kategorijama stanovništva (nezaposlenima, onima koji imaju ispodprosečne zarade i penzije itd.) pomoć je daleko potrebnija, te bi bilo svrsishodnije da se njima transferiše iznos koji je i veći od 60 evra. To bi bilo socijalno pravičnije. Isto je i u slučaju preduzeća – pomagati treba i više, ali isključivo firmama kojima su prihodi značajnije smanjeni u odnosu na period pre pandemije. Kada država daje i onima kojima to ne treba onda se novac, kojeg ionako nema dovoljno, neracionalno troši.
Država može građanima i privredi da „daje” samo onaj novac koji je: (a) od njih prethodno „uzela” putem poreza ili (b) za koji se zadužila. U prvom slučaju država je taj novac oporezivanjem uzela od građana u onom periodu u kojem im ga i daje, dok se u drugom slučaju radi o prenošenju obaveza na buduće generacije. Kada državni (javni) dug jednom dospe na naplatu država će taj novac moći da obezbedi jedino tako što će ga tada uzeti od građana i privrede, opet putem poreza. Novac koji je pozajmila država uvek vraćaju njeni građani, samo je pitanje kada i koliko. Svaki dinar ili evro koji nam država danas transferiše, a da se za taj novac prethodno zadužila, znači da ćemo mi ili naši potomci isti taj dinar/evro, ali uvećan za kamatu, morati da vratimo onima od kojih je novac pozajmljen. Imajući sve ovo u vidu, predlog je da se ekonomska opravdanost najavljenog paketa pomoći preispita i da se podrška usmeri ka onim preduzećima i građanima koje je kriza izazvana pandemijom najviše pogodila.