Pucanj iz prazne puške?
Piše: dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Nepovoljne geopolitičke okolnosti nisu zaobišle Srbiju. Navodno nam je stavljeno do znanja da eventualno pogoršavanje odnosa sa EU kao efekat može imati povlačenje stranih investitora sa Zapada. Nakon političkih promena 2000. godine, otpočet je drugi talas tranzicije. Do kraja 2008. u našoj državi je privatizovano 2.200 preduzeća, što je 90% od ukupnog broja (2.439). Ukupan prihod od privatizacije iznosio je 2,73 milijarde evra, od čega je 89% (2,44 milijarde) ostvareno do kraja 2008. godine. Međutim, efekti ovakve „šok terapije” nisu bili zadovoljavajući. Naknadno je raskinuto više od četvrtine privatizacionih ugovora.
U takvim okolnostima kreatori ekonomske politike su se preorijentisali na strategiju privlačenja „grinfild” stranih direktnih investicija (SDI). Novi pogoni bili su pokretač razvoja i izvor zapošljavanja u mnogim gradovima i opštinama u Srbiji. Tako je bilo i u Zrenjaninu. Naravno, osnovni motiv tih ulaganja nije bio podrška tranzicionim procesima, već ostvarivanje visokih profita zahvaljujući niskim cenama proizvodnih inputa (radne snage, energenata i dr). Investicije su bile uglavnom radno-intenzivnog karaktera i, po pravilu, zapošljavala se nisko kvalifikovana radna snaga, koja je bila slabo plaćena. Stranci su tek u poslednje vreme počeli da povećavaju zarade zaposlenima, jer su se suočili sa nedostatkom kadrova u Srbiji usled emigracije ovdašnjeg radno sposobnog stanovništva u EU.
Nema sumnje da su SDI važne za privredu Srbije, budući da poslednjih godina čine oko trećinu ukupnih ulaganja. Tokom poslednjih pet godina (2018-2022) one su u proseku iznosile oko 3,3 milijarde evra godišnje. Prosečna stopa SDI (njihov udeo u BDP-u) u istom razdoblju je bila oko 7,1%. Bez stranih ulaganja, rast našeg BDP-a, koji je ionako nedovoljan za sustizanje razvijenih zemalja, bio bi još skromniji. Sa tog stanovišta eventualno povlačenje stranih investitora iz naše zemlje predstavljalo bi ozbiljan udarac domaćoj ekonomiji.
Ipak, sve ovo treba uzeti sa određenom rezervom. Odlazak ulagača iz jedne države nije baš tako jednostavan proces. Većina stranih preduzeća u Srbiji posluje u realnom sektoru, što izmeštanje proizvodnje na drugu lokaciju čini prilično komplikovanim. Osim toga, razlozi za takav čin su pod velikim znakom pitanja. Cene inputa (radne snage, struje i gasa) su ovde još uvek niže nego u okruženju, a o matičnim državama iz kojih te kompanije dolaze da i ne govorimo. Visina troškova poslovanja svakako spada među osnovne ekonomske parametre prilikom donošenja investicionih odluka. Ukoliko bi se strane firme rukovodile nekim drugim kriterijumima, to bi značilo da su te investicije od početka imale politički, a ne ekonomski karakter. Time i njihova relevantnost za privredni razvoj naše zemlje upitna.
Utisak je da inostrani političari neretko koriste prisustvo privatnih preduzeća iz svojih država za političke pritiske na zemlju domaćina. Ostaje nejasno kolika je zaista njihova moć da utiču na procese donošenja odluka u tim proizvodnim društvima. Primera radi, od početka rata u Ukrajini iz Rusije se povuklo manje od 10% preduzeća poreklom iz zapadnih zemalja uprkos ogromnim političkim tenzijama i nesuglasicama između Zapada i Rusije.
