Asocijacija likovnih umetnika Zrenjanin (ALUZ) nedavno je predstavila još jednu članicu, sugrađanku i mladu autorku. Marina Bojanić rođena je 1996. godine. Završila je ekonomsku školu „Jovan Trajković”. Master studije slikarstva okončala je na novosadskoj Akademiji umetnosti. Realizovala je tri samostalne izložbe i učestvovala na devet kolektivnih i dve kolonije. Prvi put javnosti se predstavila u Kulturnom centru 2016, a u ALUZ-u 2022. Dobitnica je pohvale žirija Međunarodne postavke „Umetnost u minijaturi MajdanArt” u Beogradu.
Prema njenim rečima, publika u Zrenjaninu je mogla da vidi slike, crteže, ali i nesvakidašnju knjigu (artbook) poput mozaika sa oko 300 minijatura. Svaki pojedinačni komadić ujednačenih boja i nijansi urađen je tehnikom koja nema veze sa likovnošću (proliven nes, topla čokolada)…
– Ne pokušavam da prenesem svoju ideju , a kamoli delo. To je uzaludan i besmislen zadatak. Prikazujem im život. Na ovoj postavci prvenstveno je to moj i život mojih bližnjih kao i onih koje nisam imala čast da upoznam. Pre svega opisujem jedan tragični događaj, a ne lični odnos prema njemu. Kada se okrenete i pogledate izložbu vidite gotove slike i šta je autor hteo da kaže – poručila je Marina Bojanić.
Odakle ljubav prema crtanju i kako su tekle Vaše pripreme za Akademiju?
– Postoji celog života. Roditelji su umetnički naklonjeni pa su tu ljubav preneli i na decu. Intezivnije sam krenula da crtam u srednjoj, kada se u meni javila ideja i interesovanje za akademiju. Predlog mi je dao Dragan Bakoš, tatu majstor kod kojeg sam išla na praksu. Za fakultet me je pripremao dr Dragan Hajrović, od koga sam pokupila svo znanje koje trenutno imam. Tokom studija isprobala sam različite tehnike i načine slikanja i crtanja. Na kraju vratila sam se na početak (Hajrovićevu školu) što mi je pomoglo da ponovo radim u velikom intezitetu. Na mene je uticala i profesorka Višnja Petrović. Dešavalo se na trećoj godini da se „izgubim” u eksperimentisanju. Znala je da me posavetuje i vrati na pravi put. Koju tehniku koristite i koji motivi se prepoznaju na Vašim radovima?
– Na Akademiji, pored crtačkih (ugljen, uljani pastel, tuš…), koristila sam nesvakidašnje materijale i tehnike. Probala sam da aluminijumsku foliju ubacim na sliku kako bih dobila jači efekat. Nazvala sam je „Ogledalo”. Nakon oporavka od još jedne u nizu povreda, nastao je „Vrisak tišine” (ili „Nemogućnost vriska”). Predstavlja utrnule, zgrčene, iskrivljene ruke, svedene na odnose sivo-belo i crno, sa dodatkom ultramarin plave kao simbolika hladnih otoka i nedostatka krvi, ali i unutrašnji vrisak bez glave. Može biti i refleksija veoma dubokog i ličnog, kao i uticaj čuvenog „Krika” Edvarda Munka. Kako ste odabrali naziv izložbe?
– Andrej Tarkovski, legendarni ruski režiser, vodio je dnevnike. Nazvao ih je „Martirologijum”. U prevodu znače istorija stradanja. Martiri su bili mučenici za veru Hristovu u drugom i trećem veku pre nove ere i kasnije su proglašeni za svetitilje. Na zidu pred kojim su mnogi zastajali nalazilo se 16 bezličnih portreta. Reč je o glumcima koji su umrli od iste bolesti nakon snimanja filma „Stalker”, kao i sam reditelj. Po uzoru na njega svoje dnevnike sam nazvala identično. To je bila i tema mog mastera. U njima sam takođe pisala sve i svašta. S obzirom na to da mi se često dešavalo da padnem sa rolera, slomim kost ili se i gore ozledim, ovaj ciklus sam nazvala „Dnevnik stradanja” (Diary of suffering) jer prikazuje moje brojne povrede.
Kako je nastao portret sa zašivenim ustima?
– Po izlasku sa izložbe savremene srpske umetnice, Tijane Kojić, zapela sam i pala. U tren oka bila sam oblivena sopstvenom krvlju i „nedostajala” mi je donja usna. Posle izvesnog perioda, prilikom stvaranja dela, potrudila sam se da obuhvatim sve bitne elemente koji će najbolje dočarati ovaj tragični događaj. Kao okvir, po uzoru na Leonida Šejku i Žana Vermera, utisnula sam siluetu glave doktora Jezdića koji me je operisao. U prvom planu je autoportret sa zašivenim ustima. Još nekoliko radova je nastalo pod tim uticajem. Posebno izdvajam „Vilu Pelinu” koja se nalazi na posterima i flajerima. To je „pokojna” slika. Prvobitna je nesrećno izgorela u požaru, a ova je rađena po starom modelu.
Šta planirate u narednom periodu?
– Zahvalila bih se zrenjaninskom Muzeju i direktoru Siniši Onjinu na dopuštenju da se stručno usavršim. Planiram još jedan master na Akademiji. Ovog puta odlučila sam se za restauraciju i konzervaciju. Sledeću samostalnu izložbu nameravam da otvorim u Beogradu zahvaljujući pomoći i savetima muzejskog savetnika Dušana Marinkovića. Objasnio mi je kako funkcioniše umetnička scena u Srbiji i šire. Ideja mi je da „Dnevnik stradanja” preselim u Beograd, a da nam sledeća stanica bude Frankfurt i galerija „Perpetuel” kod prijatelja galeriste Miće Prentovića.
Miroslava Malbaški Foto: volim zrenjanin i radovi Marine Bojanić
