O psihičkom nasilju niti znamo niti govorimo dovoljno, smatraju stručnjaci. Iako su najveće šanse da se ono javi u prvim romantičnim vezama, upravo su mladi ti koji su najspremniji da o ovoj temi razgovaraju i da se edukuju. Znanje i podršku pronalaze na društvenim mrežama, u aktivističkim grupama, književnosti, muzici i popularnoj kulturi.
NIJE LAKO PREPOZNATI TRAGOVE NASILJA
Pored fizičkog, seksualnog i ekonomskog nasilja, u partnerskim odnosima javlja se i psihičko. Međutim, njegove manifestacije se neretko nipodaštavaju, ističe Marija Volarov, master psihološkinja i doktorantkinja na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
– Iskazuje se kroz osuđivanje, kontrolu, ponižavanje, zatim kroz komentarisanje fizičkog izgleda… Često je psihičko nasilje protumačeno kao nešto izrečeno u afektu, a ne uzima se u obzir šta je pozadina tih reči i šta može uslediti – navodi Marija Volarov.
Psihičko maltretiranje može se ispoljiti i kroz pojavu nazvanu „geslajting” – u prevodu sa engleskog – sluđivanje. Reč je o formi zlostavljanja u kojoj nasilnik namerno negira da su se određeni događaji desili, čime izvrće emocije, reči i iskustva. Žrtvu time navodi da preispituje stvarnost, a zatim da sumnja u svoje rasuđivanje, zbog čega ona postepeno „gubi razum”.
Kako uočava Milana Vojnović, aktivistkinja i autorka internet radio emisije „Ženergija HAB”, psihičko maltretiranje nema vidljive tragove nasilja, stoga ga često nije lako prepoznati. Dodaje da se i žrtva neretko susreće sa pitanjem zašto je trpela okrutnosti partnera.
Marija Volarov objašnjava da su bežanje ili „zamrzavanje” reakcije koje organizam aktivira kada oseti opasnost.
– Iako na kognitivnom (mentalnom) planu nekada nismo sigurni šta se dešava – da li možda umišljamo– ili pokušavamo da racionalizujemo situaciju, da opravdamo grubost i uvrede, važno je da se nauči osluškivanje sopstvenog tela. Na primer, tremorom odnosno drhtanjem ono nam poručuje da se osećamo nebezbedno. To su reakcije koje se javljaju automatski, i pre nego što svesno počnemo da razumevamo situaciju. Žrtve teško procenjuju kada je dosta. Ako nema modrica, preispituju šta je dovoljno dobar razlog da odu iz nasilne veze. Vagaju koliko su u nju uložili ljubavi, brige, procenjuju alternative, a ponekad, paradoksalno, još više ulažu ne bi li odobrovoljili nasilnika – ističe psihološkinja.
KLJUČ JE PODIZANJE SAMOPOŠTOVANJA
Marija Volarov predočava da niko pri stupanju u partnerski odnos ne nosi etiketu „ja sam zlostavljač”, niti sam nasilnik ulazi u vezu jer je svesno i namerno tražio nekoga koga će moći da zlostavlja.
– Vrlo često i žrtve i agresori imaju iskustvo nasilja u primarnim porodicama, pa se trpljenje nasilja ili njegovo vršenje mogu objasniti i teorijom učenja po modelu. Kada počne nasilje u vezi, žrtve obično budu zatečene. I društvo često relativizuje psihičko nasilje, te ako se nekome i upale „crvene lampice”, sumnje ubrzo razveju konsultacije sa okruženjem. Dešava se i da osobe niskog samopoštovanja veruju da zaslužuju maltretiranje. Vode se mislima da je sigurnije tu gde jesu, jer su na poznatom terenu koji deluje manje strašno od neizvesnosti sutrašnjice kada se iz odnosa ode. Neretko veruju da za bolje nisu i da su svi partneri takvi. Zato je prvi korak pomoći tim osobama da izgrade samopoštovanje – objašnjava psihološkinja.
Dodaje da se žrtvama psihičkog nasilja mora poručiti da nisu krive i da nisu same te da se ničim ne može opravdati bilo koji vid zlostavljanja.
Marija Volarov navodi da su prva linija fronta u borbi protiv psihičkog nasilja, kako pokazuje praksa, psihološki centri i savetovališta, zatim organizacije koje nude besplatnu podršku kao što su SOS ženski centar i Autonomni ženski centar.
Osim od bliskih ljudi, potpora se može naći i u umetnosti, medijima pa i na društvenim mrežama.
Aktivistkinje Milana Vojnović, Iva Vukadinović i Jovana Nikić preporučuju dela savremenih autorki poput Dubravke Ugrešić, Rumene Bužarovske (zbirka pripovedaka „Moj muž”), Milice Vučković (roman „Smrtni ishod atletskih povreda”), Tihane Smiljanić (zbirka poezije „Kada opet bude sunčano”), kao i internet radio emisije „Ženergija” i „Tampon zona”, zatim Instagram stranicu „Kritički”. Nasiljem u partnerskoj vezi bavi se i predstava „Zlostavljanje” zrenjaninskog Narodnog pozorišta.
O pomenutim temama razgovoralo se na tribini „I ovo je nasilje” koju je u Kulturnom centru realizovala organizacija „Irida”, uz učešće CEKOM-a. Projekat podržavaju Švajcarska vlada, Hartefakt fond i fondacije OAK i Trag.
M. Maričić
MLADIĆI ČEŠĆE POTISKUJU EMOCIJE
Maturant Zrenjaninske gimnazije Mihajlo Bugarski razočaran je time što se mali broj mladića interesuje za teme partnerskih odnosa.
– Iako primećujem da se povećava otvorenost muškaraca za takve razgovore, većina je uglavnom zatvorena i ne priča o osećanjima uopšte. Ne znam odakle taj stid. Pretpostavljam da potiče od tradicionalnih uverenja da muškarci ne smeju da plaču, jer su borci, „moraju u rat”. Međutim, više ne vladaju takve okolnosti, tako da ne vidim zašto muškarci i dalje potiskuju emocije. Verujem da tako nakupljena osećanja mogu da se ispolje na negativan način, pa i u vidu nasilničkih poriva. Ja imam svoju grupu ljudi sa kojima sam otvoren, i više sa družim sa ženama – navodi Mihajlo.
