Zrenjanin se nalazi na sedmom mestu gradova u Srbiji prema broju digitalnih radnika – odnosno onih koji svoje poslove obavljaju putem interneta, pokazuje oktobarska analiza Centra za istraživanje javnih politika. Među Zrenjanincima ih je blizu hiljadu i po. Deo ove grupe donedavno je bila i Jelena B, radeći kao nastavnica engleskog učenicima iz Japana.
ČASOVI JEZIKA, DOSTAVA, VIDEO-MONTAŽA…
– Počela sam da predajem tokom završetka studija. Želela sam da zaradim, a ovaj posao mi je delovao savršeno za kombinovanje sa fakultetskim obavezama. Mogla sam da planiram u koje doba dana/noći i koliko ću raditi, a nije postojala obavezna minimalna kvota časova – navodi Jelena za „Zrenjanin”. Da bi se zaposlila, dovoljno je bilo da pošalje radnu biografiju, obavi kratak intervju i dva probna časa.
Sa učenicima se „sretala” na posebnom sajtu – tzv. digitalnoj platformi – gde se obe strane registruju. Potom nastavnici ponude termine, a đaci zakazuju onlajn časove.
Od 2015. godine, prema proceni Svetske banke, Srbija ima vodeću ulogu u platformskoj ekonomiji na globalnom nivou (mereno po broju angažovanih na ovaj način i njihovom udelu u radnoj snazi), podseća Centar za istraživanje javnih politika.
Poslovi na digitalnim platformama su raznoliki: pisanje, prevođenje, grafički dizajn, animacija, administracija, razvoj softvera, prodaja i marketing…
Sugrađanin B. je angažovan na platformi koja preko posebnog programa nudi sportske sadržaje.
– Konkretno, ocenjujem i montiram akcije tokom mečeva kako bih proizveo kratke klipove najboljih poena. Oni se potom prodaju raznim klijentima, recimo sportskim kanalima. Sam određujem radno vreme, s tim da najviše posla ima noću i vikendom, kada je i najveća zarada – objašnjava naš sagovornik.
Počeo je time da se bavi tokom studija, na preporuku druga, zaključivši tada da je ovaj angažman odličan izvor prihoda.
Platforme jesu i dostavljačke kompanije čije kurire sa povećim kockastim rančevima viđamo po gradu. Mladi sugrađanin N.V. četiri meseca je radio za jednu od njih.
– Zaposlio sam se zbog lakog načina da se dođe do zarade. Krajem prošle godine javio sam se na oglas na društvenim mrežama. Sviđalo mi se to što mi niko „ne visi nad glavom” – tokom smene sam u svom vozilu ispunjavao sam zadatke koje sam dobijao putem aplikacije i za to sam bio fino plaćen. Računajući troškove goriva, mesečna zarada mi je bila 80.000–90.000 dinara. I bakšiš je bio pristojan, u proseku 1.000 dinara po smeni od osam sati – navodi naš sagovornik.
Za njegovog kolegu iz konkurentske firme dostava biciklom je dodatni posao za dopunu kućnog budžeta.
– Sve što treba jesu puna baterija na telefonu i prevozno sredstvo. Fino se zaradi, ali nije to posao za ceo život. Napolju si na plus 40 i minus 10, po kiši, snegu, vetru ili suncu. Ponekad nosiš i po 50-60 litara vode na peti sprat u zgradi bez lifta – jer živimo u Zrenjaninu – predočava sugrađanin čije je ime poznato redakciji.
RADNA PRAVA KAO LUKSUZ
Zajedničke karakteristike navedenih angažmana potvrđuju nalaze Centra za istraživanje javnih politika – međunarodne onlajn platforme nude brzo zapošljavanje, pristup relativno dobro plaćenim poslovima i izvor su dodatnih prihoda. Pored toga, često omogućavaju slobodnije kreiranje radnog vremena.
Naše sagovornike takođe povezuje i želja da ostanu neimenovani – a koja dobrim delom potiče iz saznanja da njihov radno-pravni status uglavnom nije zakonski regulisan. Do sada jedini pokušaj države da prepozna i uredi položaj digitalnih radnika jesu izmene zakona o porezima i socijalnoj zaštiti iz januara ove godine. Nove norme su omogućile lakšu prijavu prihoda ostvarenog radom za platforme, ali su i pojačale kontrolu neprijavljenih zarada, navodi Centar za istraživanje javnih politika. Sa druge strane, osnovna radna prava platformskih radnika još nisu tema nadležnih.
– Nismo imali pravo na bolovanje, plaćeni godišnji odmor i zdravstveno osiguranje koje mi je bilo najvažnije, jer sam kao kurir konstantno u saobraćaju. U početku sam mogao da biram jedan slobodan dan u toku nedelje, a nakon nekog vremena svima nam je i to uskraćeno. Takođe, dešavalo se da radim i duple smene kada izostane neko od kolega – ističe N.V.
On zvanično nije bio radnik dostavljačke kompanije, već je ugovor potpisao sa posrednikom – agencijom za zapošljavanje. Drugi čest način angažovanja jeste da radnik osnuje preduzetničku radnju koje onda zaključuje ugovor o poslovnoj saradnji sa platformom. Stručnjak za radno pravo Mario Reljanović u tekstu za Peščanik ovu praksu naziva lažnim samozapošljavanjem kojim se rizik poslovanja sa poslodavca prebacuje na radnika.
– Lažno samozaposleni moraju sami da plaćaju porez i doprinose. Mnogi od njih to ne čine, pa ulaze u prekršaje za koje su predviđene visoke novčane kazne – predočava Reljanović.
U oba slučaja platforme ne smatraju radnike svojim zaposlenima. To dovodi do prenosa odgovornosti na treća lica, pa u angažmanu radnika često nedostaju elementi fer principa rada te oni ostaju uskraćeni za određena prava, zaključuju autori godišnjeg izveštaja o platformskim uposlencima „Fairwork Srbija 2023”.
N.V. je naročito bio nezadovoljan odnosom „sa trećom stranom”.
– Samo u ovoj napaćenoj zemlji postoji preduzetnik koji će od kurira (koji nije prijavljen) uzimati 6.000 dinara pri svakoj dvonedeljnoj isplati. Pritom, rukovodstvo agencije iz Beograda nije znalo realnu situaciju na terenu u Zrenjaninu. Mi kuriri smo im više puta naglašavali da određene stvari nisu moguće, ali ih to nije zanimalo jer su insistirali da se neke njihove kvote ispune. Na moju primedbu agenciji da moramo imati slobodne dane dobio sam pretnje, nakon čega sam se obratio sedištu dostavljačke kompanije u Helsinkiju. Jedino što sam postigao jeste ukidanje onog jednog slobodnog dana, nakon čega sam dao otkaz – predočava naš sagovornik.
Sa druge strane, Jelena B. je radila bez pravno valjanog ugovora, zbog čega njena platforma nije kao klasičan poslodavac snosila troškove poreza i doprinosa.
– Zato mi za tri godine rada nije regulisan išao staž, niti sam imala zdravstveno osiguranje – objašnjava sagovornica. Dodaje da o „luskuzu” radnih prava tada nije mogla da razmišlja usled teške finansijske situacije u porodici.
EU REGULIŠE NOVE OBLIKE RADA
Dok u radnom zakonodavstvu Srbije nema pomena onih koji obavljaju poslove putem platformi, Evropska unija sprema novu direktivu.
– Od 28 miliona osoba koje u EU-u rade putem platformi većina je formalno samozaposlena, ali se mora pridržavati mnogih pravila i ograničenja koja važe za zaposlene radnike. To upućuje na činjenicu da su oni zapravo u radnom odnosu te bi stoga trebali uživati prava koja se jamče zaposlenima – navodi Evropski savet.
Neki od pokazatelja postojanja radnog odnosa između platforme i radnika su činjenica da platforma nadzire njihovu učinkovitost, raspodelu zadataka i radne uslove, kao i to što ograničava slobodu organizovanja posla, navodi se u Direktivi EU.
U poslednju stavku se uverio i N.V.
– Prvo je bila priča da možeš da organizuješ svoje vreme po volji. Ispostavilo se da to nije tačno jer ti odmah ti daju raspored smena (9–17 časova, 12–20, 17–1) – predočava bivši dostavljač.
U Srbiji za sada ne postoji politička volja da se regulišu novi oblici rada, ali bi to mogli da iniciraju radnici, primećuje Reljanović u tekstu za Peščanik. Do sada su svoje nezadovoljstvo usmerili ka svojoj dostavljačkoj kompaniji, kao radnici „Volta” u protestu aprila ove godine u Beogradu.
Kako naši sagovornici gledaju na udruživanje i pobunu radnika?
N.V. smatra da bi okupljanje kurira u borbi za radna prava bilo realno samo ako su zaposleni u dostavljačkoj kompaniji, a ne u agencijama.
Jelena B., koja je redovno pratila aktivnosti Udruženja radnika na internetu, smatra da je važno da u našoj državi postoje takve organizacije.
– Nezaposlenost, naročito mladih, je ogromna. Vlast ne može da obezbedi stabilnu ekonomiju i dostojanstven život nego dovodi strane investitore da eksploatišu našu radnu snagu za mizerne plate. Kada mladi ljudi uzmu stvar u svoje ruke i nađu onlajn zaposlenja kako bi pristojno zarađivali, vlast nametne poguban model oporezivanja i faktički ih opet vraća u puko preživljavanje – ističe sagovornica.
Primećuje i da je većina građana potpuno neinformisana o svojim radnim pravima, uz opštu apatiju i nezaintersovanost, ali veruje u snagu, sposobnost i volju platformskih radnika da menjaju stvari.
