Kada bi pokušala da prebroji sva svoja interesovanja, to bi ozbiljno potrajalo. Uspešno se nosi sa mačem, lukom i strelom, ali i klapom. Kao ćerka slavnog zrenjaninskog umetnika Jovana Denisa Carana pomagala mu je i oko izrade lutaka. Gluma je sastavni deo njenog života. Ponekad dizajnira, bori se za prava žena i ne prestaje da istražuje i pomera sopstvene granice. Ovako bi u najkraćem mogli opisati sugrađanku Romanu Caran.
Nakon osnovne škole „Đura Jakšić” i Zrenjaninske gimnazije diplomirala je filmsku i TV režiju u Beogradu. Može se pohvaliti i zavidnom sportskom karijerom. Bila je najbolja mačevalka u Srbiji, četvorostruka šampionka Balkana i jedna od najboljih u Evropi i svetu.
Manje, ali zapažene uloge ostvarila je u filmovima i serijama: „Južni vetar”, „Munje: opet!”, „Deca zla”, „Tunel”, „Pasjača”, „Ubice mog oca”, „Zvaćeš se Varvara”. Klaperka je bila u „Tomi”, „Čuvarima formule”, „Hadersfildu”, „Četvrtom čoveku”…
Uskoro će je publika ponovo gledati u poslednjem nastavku „Senki nad Balkanom”, za koje kaže da su joj jedna od omiljenih domaćih serija. Na nedavno održanom ekipnom prvenstvu Srbije osvojili ste srebrnu medalju nakon decenijske pauze. Zašto Vas nije bilo toliko dugo na nadmetanjima?
– Jednostavno nisam osećala potrebu da treniram i da se takmičim. Prestala sam da uživam i više to nije bilo to. Prošlo je dovoljno vremena i osetila sam poriv. Svidelo mi se to što sam proživljavala sada dok sam mačevala. Mogla bih sebe da zamislim u sledećoj takmičarskoj sezoni, ali ipak ne zavisi sve od mene. Iako sam fizički aktivna svih ovih godina, ovo je vrlo specifičan sport tako da sam uspela da se povredim na treningu pred državno. Mozak pamti, ali telo ne može da prati. U glavi mogu sve, ali realnost je, nažalost, malo drugačija. Mora redovno da se trenira. Htela sam da učestvujem i pojedinačno, ali zbog ozlede sam procenila da to nije baš najbolja ideja.
Inače, vratila sam se i streličarstvu. Prešla sam u zrenjaninski klub „Banatski zmajevi”. Posle više od deset godina počela sam opet da se nadmećem, ali polako. Za sada ne gađam u svojoj disciplini, ali uskoro ću se, i tu, nadam se, vratiti u kolosek. Kako ste se opredelili za ove sportove?
– Mislim da su oba pronašla mene, ne ja njih. Ta ljubav je obostrana. Nisam isprobavala razne sportove da vidim koji mi se dopada, nego sam došla, probala i ostala. Da budem iskrena, nisam baš talentovana za one sa loptom. Više mi leži oružje i pojedinačni sportovi. Da li se slažu mač i filmska klapa?
– U poslednje vreme spontano (ali i vrlo uspešno) izbegavam klapu. Ne ispunjava me kao nekad. Počela sam da se bavim kreativnijim poslovima. Sve češće radim i kao kaskaderka. Uz mač, luk i strelu to se svakako bolje slaže. Poslednji put sam lupala klapu 2023. na „Munjama:opet!”. Kako izgleda posao kaskadera gde se očekuju visoka fizička, ali i psihička spremnost?
– Ekipa sa kojom radim je na filmu godinama. Sposobni su i profesionalni tako da se sa njima uvek osećam sigurno. Na snimanjima smo se i upoznali, što znači da neke od njih poznajem jako dugo. Svako od nas je fizički spreman. Na treninzima uvežbavamo konkretne zadatke ali i učimo nove veštine. Dobro se pripremimo jer je izuzetno važno da sve bude bezbedno. Pazimo jedni na druge. Sa radošću čekam svaki snimajući dan, ali i treninge i probe. Na čemu trenutno radite?
– Nedavno sam završila nešto jako zanimljivo (domaća serija je u pitanju), ali sve što me trenutno čini srećnom i o čemu bih zaista htela da govorim, ne smem. Ista je situacija i sa jednim stranim projektom na kojem sam radila pre toga. Negde epizodica, negde kaskada, bezbroj lepih trenutaka…život ume na momente stvarno pozitivno da iznenadi! Planiram i da pokušam da snimim nešto po svom scenariju. Napisan je, pročitalo ga je par dramaturga, usvojila sam neke njihove sugestije i sada ide teži deo koji je prilično nemoguća misija. Naravno tu i tamo mi „izleti” neki songić, ali na to ne mogu da utičem i da planiram – jednostavno me nešto isprovocira i pesma kao da se stvori sama od sebe. Sa koleginicom Vesnom Bujošević godinama priređujete umetničko-scenski kabare provokativnog naziva „Ro und Rozenkurc”. Da li nam je smeh potreban i znamo li da se nasmejemo sopstvenim manama?
– Trenutno smo malo zastale, jer smatramo da nije u redu da nastupamo dok nas biju po ulicama i hapse. Potreban nam je smeh i te kako. Mi smo takav narod da od svega stvorimo humor. Čak i kada je najteže. Nas dve umemo da se smejemo sopstvenim manama, godinama, zabludama i tako redom po spisku… jer smeh je isceljujući. Iskoristimo lične situacije, ponekad i bolne, sve okrenemo na šegu i tako nastaju naše najbolje pesme. Ljudi prepoznaju iskrenu nameru i emociju. Pesma „Koka” u kojoj je (ponovo) akcenat na mojoj sredovečnosti živi svoj neočekivano uspešan život na društvenim mrežama (smeh). Ima preko milion pregleda, a ljudi non-stop ostavljaju pozitivne komentare. Za mene je to jako značajno, jer su i pesma i video nastali uz pomoć štapa i kanapa, ali su ideja i izvedba bitniji od svega. U Zrenjaninu smo igrale par puta, ali poslednji je bio magičan. Atmosfera, draga publika, inspiracija… najteže je, ali i najlepše, nastupiti u rodnom gradu.
