Zaoravanje sveže mase određenih biljaka sa ciljem obogaćivanja zemljišta organskom materijom i popravljanja njegovih fizičkih, hemijskih i bioloških osobina je zelenišno đubrenje (sideracija). Biljke siderati imaju sposobnost da razgranatim korenovim sistemom usvajaju teže pristupačna hraniva iz dubljih slojeva tla i premeštaju ih u površinski oranični deo. Mehanički i agrohemijski sastav zemljišta, presudni su faktori prilikom izbora biljaka u svrhu zelenišnog đubrenja. Na kiselim površinama od siderata uspešno se gaje: detelina, grahorica i uljana repica. Krečna zemljišta pogodna su za: kokotac, stočni grašak i belu detelinu. Laka peskovita tla su idealna za lupinu i heljdu. Zaslanjena zemljišta odgovaraju gajenju sirka, sudanske trave i ječma.
Biljke zelenišnog đubrenja mogu se uzgajati kao glavni ili postrni usevi (odusevi). U svrhu glavnog primenjuju se kada je potrebno povećati sadržaj humusa, u uslovima deficita atmosferskih padavina. To je najčešće kod podizanja voćnjaka, u momentu meliorativnog đubrenja i pripreme zemljišta za sadnju. Kao podusevi gaje se u mladim voćnjacima jer međuredni prostor još uvek nije prožet korenovim sistemom voćaka. Siderati u tom slučaju ne konkurišu mladim stablima prilikom utroška vode i hraniva.
Kako bi sklop biljaka za zelenišno đubrenje bio što gušći seje se 25 -100% više semena, što shodno vrsti iznosi normu setve od nekoliko kilograma do 200 kg/ha semena. Posle setve se, kao obavezna mera, primenjuje valjanje zbog ravnomernijeg nicanja. Siderati se zaoravaju u vreme cvetanja i zametanja mahuna, kada imaju najveću biljnu masu i nakupljaju najviše azota u nadzemnom delu. U tom trenutku zelena masa se može unositi u tlo tanjiračama ili plitkim zaoravanjem na dubinu od 15 cm, bez bojazni od oštećenja korena voćaka. Na osnovu dosadašnjeg iskustva, može se konstatovati da je potrebno dosta vremena da sideracija dovede do povećanja prinosa naredne kulture. To se obično dešava tri do pet godina nakon primene zelenišnog đubrenja na istoj parceli.
