Krenuo sam u Kombinat „Servo Mihalj” misleći da je u Zrenjaninu, međutim, sada vidim da je Zrenjanin u „Servo Mihalju”. To su reči gradonačelnika Beograda Živorada Kovačevića pri poseti čuvenom privrednom gigantu, seća se Milorad Felbab, direktor Kombinata u prvoj polovini osamdesetih godina prošlog veka.
– Blagodareći Kombinatu putovao sam diljem sveta i svuda smo se ponosili što smo radnici tako velikog sistema – navodi Borislav Umićević, koji je kao mašinski inženjer započeo karijeru u Tehnološko-poljoprivrednom institutu „Servo Mihalja”.
Na promišljanje o slavnoj stranici istorije grada, među njima i one koji to vreme ne pamte, podstakla je aktuelna izložba „O fabrikama i radnicima” u Narodnom muzeju. Nastala je saradnjom Muzeja Jugoslavije i Muzeja nauke i tehnike iz Beograda.
KOMBINAT PRIVLAČIO NAJBOLJE KADROVE
„Simbol Zrenjanina” radio je od 1953. godine do 1990. Činilo ga je 35 raznorodnih ekonomskih subjekata tokom njegovih zlatnih godina u sedmoj i osmoj deceniji dvadesetog veka. U trenucima pre raspada SFRJ, Kombinat je činio kičmu industrijske i poljoprivredne proizvodnje u Banatu. U njegovom vlasništvu nalazilo se 16.500 hektara zemlje.
Tokom 1987. godine finansijski obim proizvodnje Kombinata premašio je vrednost od milijardu dolara, podseća tadašnji rukovodilac sistema Milorad Felbab. Za vreme njegovog mandata bilo je oko 23.000 zaposlenih.
– Nije bilo prijatno gradonačelniku Novog Sada Jovi Dejanoviću da razgovara sa čelnicima Vlade ili ministarstva o agraru u predstavništvu „Servo Mihalja”, a ne recimo u sedištu „Dunav–Tisa–Dunav”. Uvek se to dešavalo u Kombinatu jer smo bili najveći – navodi Felbab.
Poziv da rukovodi ovim sistemom stigao mu je tokom poslovnog puta u Japanu. Tada je bio direktor Banatske banke, u čijem je osnivanju učestvovao, kao i predsednik Upravnog odbora Udruženja banaka Srbije. Kao diplomirani ekonomista, ostvario je odličan status u bankarstvu i nije isprva želeo da napušta ovu oblast.
No, shvatao je značaj „Servo Mihalja”, a želeo je i da ostane u Zrenjaninu, tako da je za direktora imenovan 1980. Ne spori da je u donošenju ove odluke bio značajan uticaj partije, ali ističe da se tada i te kako vodilo računa o kadrovima.
U Kombinatu je bilo zaposleno 10 doktora nauka, 40 magistara i nekoliko hiljada visoko stručnih radnika, navodi Erne Lazar, koautor stručnih tekstova o privredi Zrenjanina.
Školovani mladi ljudi tada nisu imalu dilemu da li da se posle studija vrate u rodni kraj, ističe Borislav Umićević. Navodi da je posebnost Kombinata bio njegov podsticajni ambijent za profesionalno usavršavanje, kojem su doprinosili stručnjaci svih profila.
– Sve što sam naučio o poslovanju, naučio sam ovde. Ne mogu se bez učešća u projektima i bez rada u takvim firmama steći znanje i iskustvo. Mi inženjeri sa Instituta bili smo u toku sa proizvodnjom, prodajom, tržištem, projektovali smo u saradnji sa ljudima iz fabrika. Kombinat je napravio sponu između poljoprivredne i industrijske proizvodnje. Omogućio je primenu nauke sa Instituta i iz zavoda u preduzećima – konstatuje Umićević.
BRIGA O EGZISTENCIJI RADNIKA
Ljudi su u nekadašnjem sistemu neretko osećali povezanost sa radnim mestom, smatrajući da svojim poslom doprinose društvu. Uostalom, on je bio pouzdan, stabilan i pošteno plaćen, beleži kustoskinja Ada Vlajić, jedna od autorki pomenute izložbe.
– Bivši radnik „Beka” koji je sekao meso u klanici, ispričao mi je da je sa 23 godine završio kuću. Danas je nemoguće da neko to uradi od svoje plate – primećuje Branislav Markuš, bivši radnik „Jugoremedije”, koja je najviše doprinosila prihodima „Servo Mihalja”, prema podacima Felbaba.
– Sigurnost radnika na poslu je bila izuzetno velika. Mogli su da očekuju ne samo da će dobijati stambene kredite, stipendije i podsticaje, nego i redovnu platu. Upravo je postojanje perspektive glavna razlika između ondašnjeg i sadašnjeg vremena – navodi Markuš.
Zaposleni Kombinata imali su benefite koje radnici ni pre, a verovatno ni u narednih hiljadu godina neće imati, veruje Erne Lazar. Ističe da je u to vreme postojala kolektivna briga o egzistenciji radnika.
– Vodilo se računa da budu stambeno i zdravstveno zbrinuti – svaka fabrika je imala svoje ambulante. Obezbeđivani su topli obroci za rad u sve tri smene, organizovane su sportske i kulturne i obrazovne aktivnosti. Inače, prvi restoran društvene ishrane u državi otvoren je u našoj fabrici čarapa 1959. godine – navodi Lazar.
KRAJ POSLE 37 GODINA
Posustajanje Kombinata postalo je primetno pred kraj njegovog veka, konstatuje Milorad Felbab. Objašnjava da je sistem zahvatilo industrijsko slepilo i da je bila osetna potreba za promenom.
– Primer je banalan: po dolasku u Kombinat sačekala me je upravna zgrada stara 100 godina, a ispred ulaza: jedna ploča plava, jedna žuta, jedne nema. Činjenica je da je trebalo prostor osavremeniti i ići na osvajanje novih brendova, a naš najveći je bio „Dijamant” – objašnjava Felbab. Navodi da je pokrenuo inicijativu u tom pravcu, angažovavši tada najboljeg marketinškog stručnjaka Jugoslavije Žozefa Ivana Lončara, predsednika Evropske organizacije propagandista.
On se, međutim, u Kombinatu zadržao samo dve godine. Otišao je kada je Felbab prešao u Privrednu komoru Vojvodine.
–Priznao mi je tada da nema više sa kim da radi. Kaže, odem kod v.d. direktora i počnem da mu pričam o brendovima, logotipu, a on gleda kroz prozor. Inače, u pitanju je bio čovek pred penzijom kojem je osnovno bilo da u dva sata otrči na vikendicu – seća se Felbab. Zaključuje da Kombinat ne bi mogao u tadašnjem obliku opstati ni da je bilo savesnijeg rukovođenja, ali da se možda ne bi tako brzo rastočio.
Borislav Umićević smatra da ne treba tražiti uzroke raspada u nečijem opstruisanju rada Kombinata. Ističe da je privredni gigant, kao veliki intertan sistem, pripadao određenom vremenu te da je teško zamisliti kako bi funkcionisao danas. Ni ambijenti za poslovanje se ne mogu porediti, zaključuje Umićević.
Milorad Felbab, Borislav Umićević i Erne Lazar govorili su na tribini održanoj u utorak u Muzeju u okviru pratećeg programa pomenute izložbe. Milana Maričić
Foto: arhiva lista „Zrenjanin“ i volimzrenjanin.com
HUMNIJE NEGO NA ZAPADU
Izložba „O fabrikama i radnicima” podseća na vreme koje mnogi sada potcenjuju, ističe Milorad Felbab. – Kao ekonomista sam znao da nije samoupravni sistem najproduktivniji. Dovedeno je do toga da je svaka organizacija udruženog rada još imala i OUR-e, što je komplikovalo proizvodnju. No, naš sistem je imao daleko više humanosti u odnosu prema zaposlenima nego što je to bilo u drugim zemljama, gde je bio viši društveni proizvod. Svedočio sam tome radeći u Nemačkoj i Japanu – ističe Felbab.
