Sit gladnom ne veruje
Piše: dr Dejan Molnar, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
U periodu nakon pandemije korona virusa znatno je pogoršan nivo životnog standarda velikog broja ljudi u našoj zemlji. Tome je u najvećoj meri doprinela inflacija, koja nam je ispostavila račun za finansiranje troškova koje smo imali dok smo bili „zaključani”, odnosno kada se samo trošilo, a nije se dovoljno radilo.
Zvanični statistički podaci kazuju da su cene u Srbiji krajem 2023. u proseku bile više za 33% u odnosu na nivo iz 2020. godine. Nevolja za većinu građana je to što su znatno više od proseka poskupele osnovne životne namirnice. Hrana je skuplja za oko 50%, struja i gas (za 40,9%), daljinsko grejanje (21,8%), restorani (39,8%), zdravstvene usluge (9,9%)… Uprkos tome što je prosečna neto zarada (bez poreza i doprinosa) istovremeno povećana za oko 44%, za većinu žitelja to ne znači mnogo imajući u vidu nejednakost u visini zarada i strukturu lične potrošnje. Naime, ono što ljudima najviše treba za svakodnevni život je poskupelo u većoj meri nego što su porasla njihova primanja. Pri tome, u periodu septembar 2020 – septembar 2023, plate radnika sa najnižim primanjima su zabeležile povećanje od 29%. Zarade zaposlenih koji imaju najveće dohotke porasle su za 38%. To je za posledicu imalo produbljivanje nejednakosti.
Više od 70% registrovanih zaposlenih lica ima mesečnu zaradu nižu od prosečne potrošačke korpe. Stepen ekonomske nejednakosti u našem društvu može se sagledati i na osnovu tzv. decilne analize podataka sadržanih u Anketi o potrošnji domaćinstava. Reč je o postupku kojim se potrošnja svih domaćinstava rangira od najniže ka najvišoj. Potom se deli u deset (po veličini) jednakih grupa. U prvom decilu (prvih 10%) nalaze se porodice sa najnižom potrošnjom, a u desetom one čiji je standard najveći. Podaci svedoče da samo 20% najbogatijih domaćinstava beleži potrošnju koja je jednaka ili veća od prosečne potrošačke korpe (100.553 dinara).
Slikovit je i sledeći primer. U grupaciji koju čini prvih 40% domaćinstava (sa najnižim primanjima) nalazi se u proseku po 2,2 člana. Proizilazi da ovih oko 2,2 miliona ljudi živi u porodicama u kojima se mesečno izdvaja veoma malo novca čak i za najosnovnije potrebe. U proseku to iznosi za hranu i bezalkoholna pića tek 19.000 dinara, za stanovanje i komunalne usluge 7.600, a za odeću i obuću samo 1.400 dinara itd.
Poražavajuće zvuče i činjenice o razlikama koje postoje u strukturi mesečnih izdataka između 10% najbogatijih i 10% najsiromašnijih domaćinstava. Bogatiji troše oko 3,25 puta više za hranu i bezalkoholna pića, 18 puta više za odeću i obuću, 5 puta više za stanovanje i komunalne usluge, 4 puta više za zdravstvene usluge itd. Posebno zabrinjavaju ekstremi koji se javljaju u rashodima za rekreaciju i kulturu (42 puta više) i za obrazovanje (čak 62 puta veća izdvajanja).
Nameće se nedvosmisleni zaključak da, uprkos tome što je prosečna zarada u aprilu 2024. godine dostigla iznos od 96.614 dinara, u Srbiji ima mnogo onih koji jedva uspevaju da sastave kraj sa krajem i veoma malo ljudi čiji nivo životnog standarda može da se smatra zadovoljavajućim i dostojnim.
