Piše: dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Značajnije promene na tržištu rada uzrokovane pandemijom još uvek nisu lako uočljive na osnovu zvaničnih statističkih podataka. Zvanični podaci o (ne)zaposlenosti ne ukazuju na stvarne razmere problema iz sledećih razloga. Prvo, mnogi ljudi su, zahvaljujući državnoj pomoći (isplata minimalnih zarada), uspeli da zadrže svoj posao i vode se kao zaposleni, ali je upitno kolika je stvarna potreba za njima. Drugo, oni koji su ostali bez posla u kriznom vremenu ne traže novi posao (jer ga na tržištu slabo ima), te se ne ubrajaju ni u zaposlene niti u nezaposlene, već u neaktivne. Treće, određeni broj ljudi zvanično radi, odlazi na posao ili radi od kuće, ali sa skraćenim radnim vremenom (manje su produktivni), a statistika ih „vidi“ kao zaposlene, sa nepromenjenim statusom u odnosu na period pre pandemije.
Prema metodologiji koja se koristi prilikom izrade Ankete o radnoj snazi (ARS), postoje dve vrste radnika – formalno i neformalno zaposleni. Formalno zaposleni su angažovani na osnovu neke vrste ugovora (o radu, autorskom delu, dopunskom radu itd). Sa druge strane, oni koji su neformalno zaposleni (rade u tzv. neformalnoj ekonomiji) obavljaju posao bez ugovora, najčešće u neregistrovanim preduzećima, zatim u registrovanim preduzećima bez ugovora o radu, ili rade bez naknade kao tzv. pomažući članovi domaćinstva.
Prema podacima iz ARS-a, u Srbiji je u trećem kvartalu (jul-septembar) 2020. godine u odnosu na isti period prethodne godine došlo do blagog smanjenja broja zaposlenih (za oko 2.200 osoba). Međutim, važno je uočiti da je „iza“ ovog sumarnog podatka prisutna značajna razlika u promeni broja zaposlenih između formalnog i neformalnog sektora. Broj formalno zaposlenih se povećao (za 40.700), dok se broj neformalno zaposlenih smanjio (za 42.900).
Teško je zamisliti da su u pitanju ista lica, odnosno da su osobe koje su imale status neformalno zaposlenih u međuvremenu (tokom pandemije i krize) dobile kvalitetniji, formalni oblik zaposlenja. Pre će biti da je do rasta formalne zaposlenosti došlo usled toga što su preduzeća dovršavala svoje investicione projekte koji su bili započeti još pre izbijanja pandemije. Investicije i novo zapošljavanje po pravilu kasne u odnosu na promenu BDP-a, jer se započeti projekti pre krize uglavnom dovršavaju u periodima kada je kriza već očigledna.
Iako svesni problema i neizvesnosti, ulagači „nemaju kud“ – nastoje da završe započeti posao. Problem na području formalne zaposlenosti u narednom periodu bi mogao da bude to što su se iscrpeli potencijali za novo zapošljavanje, pošto se sada očekuje pad obima privatnih investicija (domaćih i stranih). Osim toga, istek obaveze da se ne otpuštaju radnici, produžetak trajanja pandemije i prateća ekonomska kriza bi mogli da utiču na to da se vlasnici i menadžeri u toku 2021. godine odluče za strategiju smanjenja broja radnika.
Sa druge strane, bez posla su ostali oni koji su se i pre krize svrstavali u grupu ljudi koji žive na granici siromaštva, zatim pripadnici tzv. ranjivih grupa koji na tržištu rada tradicionalno imaju loš položaj itd. Veliko je pitanje je da li će u novim uslovima oni uspeti ponovo da pronađu adekvatan radni angažman. S obzirom da se očekuje da će pandemija ubrzati automatizaciju i digitalizaciju poslova, opravdano se postavlja pitanje mogućnosti prilagođavanja ponude radne snage budućim zahtevima tržišta. Ukoliko to izostane, preti nam dugoročna nezaposlenost.
