Statistika može mnogo toga da „zamagli”
Piše: dr Dejan Molnar,
docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Kao jedan od načina za praćenje promena troškova života tokom vremena ekonomisti koriste indeks cena na malo (stopu inflacije). Prilikom izračunavanja indeksa cena na malo to jest stope inflacije prvo se odredi koji su to proizvodi i usluge koje koristi tipičan potrošač i koliko su oni zastupljeni u njegovoj potrošnji. U tom smislu, najvažnije je kretanje cena onih proizvoda i usluga koji se najviše koriste to jest onih na koje se troši najveći deo dohotka. Zavod za statistiku anketira potrošače i na osnovu toga određuje značaj proizvoda i usluga za potrošača i dodeljuje im odgovarajući ponder. U postupku računanja inflacije drugi korak je pronalaženje podataka o cenama dobara i usluga koje su ušle u tzv. prosečnu potrošačku korpu za različite godine. Treći korak je izračunavanje troškova prosečne potrošačke korpe u različitim godinama, množenjem količina i odgovarajućih cena. Četvrti korak je određivanje bazne godine u odnosu na koju će se meriti sve ostale godine. Indeks se računa tako što se vrednost potrošačke korpe u nekoj godini podeli vrednošću te iste korpe u baznoj godini, a zatim se taj količnik pomnoži sa 100. Peti korak je izračunavanje stope inflacije kao procentualne promene indeksa cena u odnosu na prethodni period.
Međutim, indeks cena na malo ne predstavlja savršen pokazatelj troškova života, pa ni promene životnog standarda. Iako stopa inflacije izračunata na prethodno opisan način jeste statistički tačna, ona nema poseban značaj za pojedinačnog potrošača, niti ih sve podjednako „pogađa”. Nezavisno od stope inflacije, svako za sebe, kada pogleda u svoj novčanik i cene u prodavnicama, najbolje zna koliko se promenio njegov životni standard. Ove razlike nastaju zato što ne koriste svi potrošači iste proizvode i usluge, a na naš životni standard utiču samo cene onih koje mi zaista i kupujemo, a ne cene onih dobara koje je statistički zavod uzeo u obzir. U realnosti, struktura naše potrošnje se menja jer više kupujemo onih dobara čije su se cene manje povećale (efekat supstitucije). Struktura potrošnje se menja i usled pojave novih proizvoda i usluga. Kada se pojavi neko novo dobro, potrošači imaju veći izbor, a to znači da je svaka novčana jedinica vrednija budući da zbog konkurencije potrošačima sada treba manje novca da bi održali nivo životnog standarda. Dodatni problem predstavlja činjenica da promena u kvalitetu proizvoda takođe utiče na nivo našeg životnog standarda. Kada kvalitet proizvoda opadne, čak i ako mu se cena ne promeni, opada životni standard, jer opada vrednost novca (za iste pare dobija se manje). Na ovom primeru o stopi inflacije se uočava koliko statistika može da „zamagli” realno stanje stvari. Isto je sa podacima o prosečnim zaradama, o BDP-u, o stopi nezaposlenosti itd. Makroekonomske pokazatelje uvek treba tumačiti sa puno rezerve, te razumeti da oni ne služe tome da opišu bilo čiju pojedinačnu poziciju/situaciju.
