Strane investicije ne mogu biti glavna razvojna poluga

Piše: dr Dejan Molnar,
vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

Prema najnovijim dostupnim podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS) realni rast BDP-a Srbije u prvom kvartalu 2019. godine, u odnosu na isti period prethodne godine, iznosio je 2,5%. Došlo je, dakle, do pada privredne aktivnosti. Naime, prošle godine je ostvarena međugodišnja stopa rasta BDP-a u prvom kvartalu od 4,9% (što je duplo više nego ove godine), dok je ukupan privredni rast u 2018. godini dostigao vrednost od 4,3%. Pored toga, Srbija je u prvom kvartalu 2019. godine imala znatno sporiji rast BDP-a u odnosu na zemlje Regiona – Mađarsku (5,3%), Rumuniju (5%), Bugarsku (4,8%), Severnu Makedoniju (4,1%), Hrvatsku (3,9%), Sloveniju (3,2%) itd.
Činjenica da je jedno od osnovnih obeležja našeg privrednog rasta promenjivost (volatilnost) u kratkim intervalima ukazuje na to da je naša privreda pod snažnim uticajem sezonskih, sporadičnih, vanrednih, pojedinačnih, meteoroloških i drugih okolnosti (suša, kiša, prinos neke poljoprivredne kulture, stanje u FIAT-u, zastoj u EPS-u, remont u NIS-u…). To je čini veoma ranjivom.
Posebne pogodnosti koje su kreatori naše ekonomske politike obezbedili za strane investitore, ali i za pojedina privilegovana domaća preduzeća, ne mogu biti razvojna poluga za celu privredu. Za održiv i stabilan privredni rast po relativno visokim stopama rasta (4-5%) treba kreirati povoljan poslovni/investicioni ambijent za sve tržišne aktere, odnosno treba obezbediti dobre i ravnopravne uslove za sva mikro, mala i srednja preduzeća i preduzetnike, koja su mahom u domaćem vlasništvu.
Da bi domaći privrednici više ulagali, potrebno je da se kreira kvalitetniji institucionalni okvir koji će ljude i preduzeća iz Srbije podsticati na produktivne aktivnosti kao što su štednja, investiranje, inoviranje, istraživanje i razvoj, ulaganje u obrazovanje, rad na sebi itd. Da bi ljudi to radili moraju da veruju da žive u zemlji u kojoj postoji veći stepen vladavine prava, manje korupcije, efikasnije pravosuđe, ravnopravnost svih učesnika na tržištu, više medijskih i ekonomskih sloboda itd. Ovo je sporiji, ali daleko kvalitetniji put u pogledu privrednog rasta. Fokus javnih politika bi trebalo da bude upravo na poboljšavanju stanja na ovim područjima.
Davanje državne pomoći (pre svega direktnih subvencija) daje kakve-takve vidljive efekte u kratkom roku, pa je za svaku vladajuću političku strukturu ovo veoma atraktivna mera ekonomske politike. Sa druge strane, ulaganje vremena, napora i sredstava u reformu tj. unapređenje poslovnog ambijenta po pravilu daje rezultate u dugom roku, efekti su „razvodnjeni” (tiču se svih učesnika na tržištu), pa ih nije lako povezati sa određenim političarima. Za svaku vlast je veoma teško da politički kapitalizuje sprovedene mere za poboljšanje opšteg poslovnog ambijenta za razliku od diskrecionih intervencionističkih mera (npr. davanje direktnih subvencija). U teorijskom smislu, državna administracija može biti prilično nezainteresovana za suštinske reforme privrednog ambijenata, jer time gubi svoju diskrecionu moć i uticaj.