Na tržištu rada poslednjih godina najtraženiji su majstori, prvenstveno oni elektro struke, bravari i zavarivači. U to se sugrađani najbolje uvere kada treba otkloniti neki kvar, kao i oni koji planiraju radove većeg obima. Ne samo što je muka pronaći majstora, već se na njegov dolazak čeka nedeljama, ponekad i mesecima. Slično je i sa preduzetnicima koji se žale da su stalno u potrazi za kvalifikovanim kadrovima. Posla ima, ali radnika očigledno nedostaje. To potvrđuju i u zrenjaninskoj filijali Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ). – U prvoj polovini ove godine veća potražnja bila je za šivačima, bravarima, zavarivačima, instalaterima grejanja. Kontinuirano nedostaju električari, elektrotehničari, elektroinstalateri, serviseri grejanja i klimatizacije. Traže se i frizeri, dok na evidenciji nezaposlenih uopšte nema staklorezaca – ističe Aleksandra Štrbac, savetnica Filijale NSZ. Dodaje da od zanatlija trenutno posao traže tri zidara, pet tesara, tri armirača-betonirca, dvanaest molera i devet stolara. NEZAINTERESOVANI ZA STRUKU U Zrenjaninu postoji više srednjih škola koje osposobljavaju za praktičan rad. Osim Ekonomsko-trgovinske i Medicinske, specijalizovane za oblasti ekonomije i zdravlja, tu su još Hemijsko-prehrambena škola „Uroš Predić”, kao i Srednja poljoprivredna. Postoje i klasične „majstorske škole”. Takve su Tehnička, kao i Elektrotehnička i građevinska škola „Nikola Tesla”. U njima se obrazuje kadar koji, ukoliko ne nastavi studiranje, može odmah da pronađe radni angažman. Majstori sa kojima smo razgovarali tvrde da ih ni u jednoj grani zanatstva nema dovoljno. Potrebni su stolari, monteri, limari, zidari… – U mojoj generaciji u Građevinskoj školi, bilo je 15 učenika u odeljenju gde su se školovali vodoinstalateri i moleri. Ali, samo ja radim u struci. Neki nisu nikad ni pokušali da rade kao majstori – kaže vodoinstalater Dejan Aćimov. Priseća se da je, dok je bio zaposlen u „Našem domu”, bio zadužen za obuku đaka na praksi. Primetio je da niko posebno nije bio zaiteresovan da uči zanat, iako su imali sve uslove za to. – Nema mnogo onih koji su voljni da se bave majstorlukom. Kolega iz firme i ja bili smo đaci u Elektrotehničkoj i građevinskoj školi u Zrenjaninu. Od tada do danas samo nas nekoliko je u struci. Drugi su zaposleni u građevini, komercijali, trgovini, a jedan drug je komunalni policajac – navodi Nenad Radak, električar. SAM SVOJ GAZDA Veći deo majstora, nakon šegrtovanja kod drugih, odlučuje se za samostalan put. Tako su i naši sagovornici, posle sticanja bogatog iskustva, otvorili svoje firme. Kažu da su zadovoljniji od kada imaju vlastiti biznis. – Prošao sam sve, od školovanja, obuke, pripravničkog staža… Radio sam u „Našem domu”, nekih devet godina. Posle sam dvanaest godina bio u „Valiru”. Potom sam otvorio svoju preduzetničku radnju. Sada sam svoj gazda. Posao se polako širi. Nigde se ne reklamiram, krenulo je solidno. Uzimam onoliko posla koliko mogu da završim. Radim ceo dan, ali sam zadovoljan. Održavam dve zgrade. Imam svoju ekipu sa kojom sarađujem. Tu su i spremačice, električar, liftadžija, interfonista – nabraja Dejan Aćimov. Električar Nenad Radak, iz „Tim elektra”, svestan je da posla za njegovu struku uvek ima. U početku je bio zaposlen u Domu zdravlja, pa je prešao u privatne vode.– Radio sam dosta u slobodno vreme. Kada se povećao obim posla, odlučio sam da napustim državni i otvorim svoju radnju. Sa kolegom Miroslavom imam i firmu za video nadzor. Radimo opremanje zgrada za investitore. To su veliki poslovi, ali su i ulaganja značajna. Mi prvi ulazimo u posao, finansiramo svoj deo radova, a poslednji izlazimo. Investitori ne plaćaju sve dok njihov nadzor ne prekontroliše urađeno. To znači da naplata dolazi na kraju, posle više meseci. Retko se radi avansno plaćanje – priča Nenad. Primećuje da za električare na području grada i okoline ima posla, ali kaže da je zrenjaninsko tržište, ipak, specifično. – Cene naših usluga nisu kao u Beogradu ili Novom Sadu. Pri tom, Zrenjanin nema mnogo kvalitetnih majstora. Mnogi su otišli u inostranstvo ili u veće gradove. Mi smo uspeli da zadržimo tri stručna i vredna momka, koji rade kod nas. Ne bismo ih dali ni za šta na svetu – kaže Radak.
MIROSLAVA PUDAR
KOLIKO KOŠTAJU „RUKE” Angažovanje majstora nije jednostavno, ali ni jeftino. Vodoinstalateri naplaćuju otpušenje sudopere 2.500 dinara, postavljanje nove instalacije po točećem mestu košta od 6.000 do 7.000 dinara, bez materijala. Ruke keramičara kreću se, u proseku, od 15 do 20 evra po kvadratnom metru. Električari sada naplaćuju po kvadratu, a nekada su to radili po grlu. Moleri za svoj rad traže od dva do četiri evra po kvadratu. Servis klima uređaja plaća se od 4.000 do 6.000 dinara. Postavljanje laminata je od četiri do šest evra po kvadratnom metru.
