Piše:dr Dejan Molnar, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Krajem februara ove godine u Vojvodini je na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) bilo 73.723 nezaposlenih. Relativno izražen, na 1.000 stanovnika, broj onih koji traže posao je na nivou Pokrajine bio 43. Gledano po okruzima broj varira: Sremski (30), Severnobački (36), Južnobački (37), Severnobanatski (43), Južnobanatski (52), Srednjobanatski (56) i Zapadnobački (65). Proizilazi da je, prema ovom pokazatelju, situacija na području našeg regiona prilično nepovoljna. Kada se u obzir uzme i najava zatvaranja „Drekslmajera” u 2026. godini, jasno je zbog čega bi u narednom periodu tokovi na tržištu rada trebalo da budu u fokusu donosilaca odluka.
Analizom raspoloživih podataka NSZ može se doći do relevantnih zaključaka koji bi mogli biti dobra polazna osnova za kreiranje odgovarajućih preporuka i mera. Prvo, nezaposlenost u Srednjobanatskom okrugu ima dugoročan karakter. Od ukupnog broja lica koja su na evidenciji NSZ (8.818) skoro 68% su dugogorčno nezaposleni (traže posao više od 12 meseci). Drugo, nepovoljna je i njihova starosna struktura – 80% je starije od 30 godina, dok 62% ima više od 40 godina. Treće, obrazovna struktura se ne može oceniti kao optimalna – čak 88% osoba ima završen četvrti stepen stručne spreme (srednja škola) ili manje od toga. Istovremeno, privrednici neretko ističu da je jedna od najvećih prepreka za širenje posla nedostatak odgovarajućeg kadra. Drugim rečima, preduzeća imaju potrebe za radnicima (tražnja postoji), ali sposobnosti, znanja i veštine koje poseduje radna snaga (ponuda) nisu odgovarajući. Posebno brine činjenica da više od 1.700 osoba mlađih od 30 godina traži posao, od kojih mnogi prvi put stupaju na tržište rada.
Stoga bi važan cilj trebalo da bude podsticanje preduzetništva mladih. Oni su ti koji su sposobni i voljni da preuzmu rizik i da se bave inovativnijim delatnostima koje su karakteristične za moderno vreme. Međutim, bez uspostavljanja podsticajnog ambijenta za razvoj preduzetništva mladih, te bez odgovarajuće pripreme novih naraštaja za samozapošljavanje, ovaj bitan segment populacije se veoma lako od potencijala može pretvoriti u problem. To se uglavnom manifestuje kroz interne (ka većim centrima u zemlji) i eksterne (odlaskom u inostranstvo) migracije. Posledica mogu da budu i negativne društvene pojave poput nasilja, rasta stope kriminaliteta, kasno zasnivanje porodice i slično.
Drugi bitan cilj bi morao da bude kontinuirano usklađivanje veština, znanja i kompetencija kojima raspolaže radna snaga (ponuda) sa zahtevima privrede (tražnja). Potrebno je uvođenje novih, modernih obrazovnih profila, kao i programa za obuke odraslih. Bilo bi dobro da nastavni planovi i programi što više uvaže potrebe, mišljenja i stavove privrednika i poslodavaca. Dobro osmišljenim sistemom prekvalifikacije i dokvalifikacije, te različitim oblicima tzv. neformalnog obrazovanja treba pomagati radnoj snazi, posebno teže zapošljivim kategorijama, da se prilagodi savremenim potrebama tržišta.
Na kraju, neophodno je da se u budžetima obezbede i znatno veći iznosi za subvencije domaćim preduzećima koja angažuju mlade i lica iz teže zapošljivih kategorija (npr. starije, manje obrazovane).
