Odabrati životni put nije lako. Često želimo jedno, roditelji drugo, a okolnosti nam „serviraju” nešto treće. Neretko, pogrešan izbor dovodi do nezadovoljstva, a pravi obezbeđuje nagrade i zapaženu karijeru.
Sonja Hornjak (1987) uspela je da objedini posao, majčinstvo i spisalački poriv. Nakon Zrenjaninske gimnazije, upisuje Pravni fakultet u Novom Sadu. Tokom studiranja, 2008. godine, uručen joj je jedan od 204 počasna pasoša Republike Srbije. Zaslužila ga je za uspeh u školovanju i bavljenje književnim radom.
Nakon diplomiranja završila je pripravničku praksu. Položila je pravosudni i advokatski ispit sa 29 godina. Svoju kancelariju osnovala je 2017. u našem gradu. Kako je za naš list ispričala, bavi se gotovo svim oblastima, s posebnim interesovanjem za porodično pravo. Zašto ste odabrali baš ovaj poziv?
– Moji roditelji su bili tihi ljudi, oni koji se nikome ne zameraju, koji će radije da istrpe nepravdu, nego da se suprotstave, što je u meni, kao detetu, izazivalo potrebu da ih odbranim. Sigurno je to dosta uticalo na mene, kako bih napravila neku vrstu štita za ljude, ali i kako bih svoju hipersenzitivnost ogradila od svega lošeg i pretećeg. Istrajna sam u odbrani svojih uverenja i bilo mi je najsmislenije da tu energiju usmerim na posao kojim ću se baviti u životu. Advokaturu sam zavolela jer daje jednu specifičnu širinu i slobodu.
Šta vidite kao najveći izazov u profesiji?
– Definitivno savladavanje emocija u postupcima i aktiviranje odstupnice od klijenta i predmeta kako bih zadržala profesionalnost. Veoma je izazovno baviti se advokaturom u vremenima kada je narušena vladavina prava, i kad su sve mnogobrojnije manifestacije negacije ljudskih prava i sloboda, o čemu pravnici i sociolozi širom sveta ovih dana govore. Vi, kada se ujutru probudite, ne znate kako će vam izgledati dan, to budi adrenalin, često stvara i stres. Zbog toga ovaj posao ne može da radi bilo ko. Kako pronalazite balans između porodice i karijere?
– Nisam sigurna da ga uvek pronađem. Istinski se trudim da ništa ne trpi, naročito deca, jer mi je najvažnije vreme koje provodim sa njima. Znala sam oduvek da želim i karijeru i porodicu, tako da sam bila spremna na trud koji je potreban da održim i jedno i drugo. Negde sam pročitala da je moderna majka najusamljenije biće na svetu. Mogu da potvrdim da to jeste tačno. Naročito ako se osvrnemo na poslovicu da je potrebno selo da bi se odgojilo dete.
Tokom prve trudnoće radila sam skoro punih devet meseci. Posle rođenja mlađe ćerke, prvi sastanak sam zakazala kada je ona imala šest nedelja. Bilo je teško uskladiti suđenja i potrebu da budem sa svojom bebom i starijom ćerkom, koja je imala dve i po godine kada joj se rodila sestra. Pritom mi je karijera bila tek na početku. Iako taj period nije bio lak, sve je to bio moj izbor i sigurno bih opet uradila isto, jer sve što radim je produkt moje lične želje. Suprug mi je velika podrška u svemu. Kod nas nema ženskih i muških poslova, već smo ravnopravni, kako u roditeljstvu i kućnim poslovima, tako i u građenju karijere. Zbog društvene situacije sudovi i advokatske kancelarije nisu radile. Kako ste preživeli obustave i kako gledate na njih?
– Tokom blokada mi je srčana pumpa povećala zapreminu jednog zdravog patriotizma. Mislim da se protestima šalju snažne poruke kojima se cilja samo ono elementarno što bi trebalo da se podrazumeva: da svako radi svoj posao spram svojih nadležnosti, da se reinstalira sistem i da se na jednom globalnom nivou vrate u modu kultura, ljubav, empatija i inteligencija. Mislim da blokade ne smeju da podele društvo, jer nije na odmet da svi porazmislimo o važnosti poruka koje se šalju. Uprkos životnim okolnostima niste odustali od pisanja.
– Pisanje je moja prva ljubav, nasušna potreba i supermoć, jer sam suštinski umetnička duša. Sve ostalo su moji pojavni oblici. Pisanje je moja esencija, to sam autentična ja, s potrebom da se izrazim, reprodukujem svoje delo i stil. Kao dete sam objavila četiri zbirke poezije. Pesme su mi bile štampane kroz mnogobrojne zajedničke zbirke i zbornike, pobrala sam nagrade na književnim takmičenjima. Sada pišem pretežno prozu i uskoro iz štampe treba da izađe moj prvi roman. Ovim putem pozivam čitaoce da uživaju u jednoj emotivnoj priči o odrastanju na ovim prostorima.
